Мада никако није ретка врста, коприва се у Београду не виђа често: има је понегде на травњацима, у понеком старом и помало запуштеном дворишту, око Калемегдана, на Ади, у Кошутњаку… И када је примећена, мало ко јој се радује: занимљиво је да имамо на уму још само то да жари, и да смо некако одвећ брзо заборавили све њене добре и благодатне особине којима су људи вековима користили.

Данас нам се коприва чини непотребном: уместо свих оних витамина и минерала којих у њој има на претек сада весело гутамо витаминске капсуле; уместо да се лечимо њеним листом, кореном, семеном, с поверењем купујемо производе фармацеутске индустрије; уместо да њоме перемо и негујемо косу трошимо примамљиво упаковане препарате непроверљивог порекла и састава, и тако даље. Коприва је некад могла и много више – на пример, да нас штити од разноврсних зала. Она још увек позната изрека „Неће гром у коприве“ не значи да су оне безначајни коров који гром и не примећује, већ да су због своје ватрене природе сродне небеском огњу који их стога штеди. То потврђује забележени народни обичај да се коприве стављају на кров како би штитиле кућу од гнева светог Илије. Листови су се уметали у обућу да нечисте подземне силе не би могле да одвуку човека у свој свет, сноповима стабљика чистили су се подови и дворишта како би се истерали зли духови, а по један струк се остављао у угао собе где је спавало мало дете да се не би плашило, да би боље спавало и ређе боловало. Из стабљика одраслих биљки могу се, слично као код конопље, извлачити влакна која се упредају и потом ткају. Тај нимало лак посао ненадмашно је описао Андерсен у дивној бајци о дванаест дивљих лабудова. У руским кућама некада су се у предсобљима простирали ћилимчићи исплетени од коприва. Веровало се да ће гост који је у кућу дошао са нечистим намерама, постојавши кратко на таквом ћилимчету, изгубити сву своју снагу.

За неки дан освануће Велики Петак када се фарбају васкршња јаја. Данас мало која домаћица зна да се то може урадити и без фарби у кесицма: луковина даје лепу руменожуту боју, броћ црвену, а коприва племениту тамнозелену боју. Ако имате већу количину можете и скувати укусно, хранљиво и здраво вариво које се у неким крајевима Србије до скора обавезно јело у тај дан. Веровали или не, може се појести и салата од свежих коприва која неће жарити уколико се зелениш веома ситно насецка и добро изгњечи. Можда вреди покушати, јер још Плиније беше записао да млада коприва целе године штити од болести онога ко је у пролеће једе. Пожурите, јер пролеће је на измаку!