Стиже јесен – време зрелости, извесности, мудрости, а и време свадби. Сада се прославља заснивање нових породица, јер се сматра да заједнице започете између празника Мале Госпојине и Михољдана имају највише изгледа да заувек трају. Да би младенци издржали све недаће и искушења која их можда чекају, да би им љубав потрајала и да би упамтили завете које су једно другоме дали, обичаји многих, па и нашег народа налажу да се сви учесници тих весеља, а посебно млада, ките се гранчицом рузмарина.

Детаљније

У лето под врелим Сунцем многе биљке свом снагом производе опојне мирисе који нас зову да напустимо град и пођемо у поља, брда или планине. Ако бисмо умели да их препознамо, уберемо и правилно осушимо, многе би у кухињама постале драгоцени, ароматични и лековити зачини или чајеви. Многи Београђани на жалост не могу себи да приуште летњи одмор ван града. Али, ако не може Мухамед брегу, онда ће брег Мухамеду: неке од тих ароматичних биљака доселиле су се овде, да буду близу нас. Говорићемо данас о морачу – мирисном, топлом, слаткастом зачину Средоземља који расте и у Београду и то, за разлику од својих земљакиња, жалфије и лаванде, углавном самоникло.

Детаљније

Једна легенда каже да је Бог Еви и Адаму, истеравши их из раја, за утеху подарио две биљке: рузмарин – да им ојача дух како би поднели недаће овоземаљског живота, и лаванду – да им у њему пружи мало насладе и спокоја. Лаванда још није попут рузмарина ушла у наше народне песме и обичаје, али можда ће се и то ускоро догодити, јер је и у Србији, и у Београду има све више. Градско зеленило је последњих година њоме украсило Аду, Ташмајдан и друге паркове, а све се чешће виђа и пред новима пословним и стамбеним зградама, у приватним вртовима као и уз викенд куће у околини града. Као да се заиста појавила да нам у ово време неизвесности и борбе за опстанак дâ мало исцељујућег предаха.

Детаљније

На месту које је измакло пажњи градског зеленила, иза зграде „Гоше“ на углу улица Милана Ракића и Батутове, расте и цвета митска, магијска и лековита биљка – оман. Мада се ради о само две јединке, то је право чудо које нас тера да се упитамо на који начин су уопше успеле да се са далеких приградских обронака доселе у град, у дубоку позадину непријатеља дивљине где се уништава све што је јако, самостално, самодовољно, независно, па, ако хоћете, и корисно.

Детаљније

Има у Београду једна зграда, подигнута на целокупној површини негдашњег дворишта препуног цвећа и зеленила. Око ње су бетонски прилази и паркиралиште, а уз сам тротоар је уска трака земље на којој нема ни дрвећа ни цвећа. Ту је и контејнер. Он је важан, јер без њега наше приче не би било: заградивши приступ косилици градског зеленила он је омогућио да се ове године на том сушном комадићу земље развију и процветају два-три стучка хајдучке траве.

Детаљније

У многим београдским баштама још увек расту хортензије – грмолике биљке које нам се у ово време смеше својим лоптастим цвастима. Оне могу бити беле, ружичасте, бледоцр-вене или плаве, што зависи од киселости земљишта и приуства алуминијума у њему. Време када су хортензије овде биле у моди као да је неповратно прошло, али оне ипак одолевају, пре свега захваљујући својој издржљивости и отпорности, као и склоности ка делимично засенченим местима где друго цвеће јарких боја нерадо борави. Ова биљка има много имена, од којих је прво за које знамо Адзисаи.

Детаљније

У читавом граду потпуно неприметно расте једна занимљива биљчица. Не бира травњаке, већ напротив, ивицу асфалта или бетона, простор међу циглама, жардињере, а врло радо ниче у саксијама, чак и на десетом спрату. Листови су јој трочлани, личе на детелине, па је често називају детелином, што је потпуно погрешно, јер нису чак ни далеке рођаке. Наша биљчица зове се зечја соца. У граду је чешћа врста тамно црвених листова, али ни врста са зеленим листовима није ретка. Цветићи су им љупки, петочлани, жути. Постоје и култивисани варијетети са крупнијим, бледо љубичастим цветовима који се продају као украсно цвеће.

Детаљније

У Београду посвуда расте руса трава – углавном непозната, тајанствена и готово митска биљка којом се, кажу народни травари, може лечити велико мноштво озбиљних и дуготрајних здравствених проблема, од кожних болести до миома и даље, цирозе јетре, плућних, срчаних, бубрежних тегоба, па и канцера. Научна медицина се не бави много њоме и једино саветује опрез при употреби, јер може бити и отровна. Руса припада породици макова, што се на први поглед не би рекло. Листови су јој крупнији, свеже зелене боје, а цветови доста ситнији и жути. Семе не доноси у једној округлој, већ у много ситних, дугуљастих чаура. Воли сенку – има је на зидовима старих кућа и ограда, у двориштима, шумарцима, увек са северне стране, или под дрвећем.

Детаљније

Русомача је процветала још у марту. Из приземне розете дубоко усечених листова подигле су се стабљичице са белим цветићима на врху. Сада су те стабљике већ доста високе, исти цветићи и даље су ту, али се испод њих ређају наизменичне зеленкасте семене чауре. Кад боље погледате видећете да имају срцаст облик због ког је биљка добила и имена као што су мачкино срце, или пастирска торбица. Неко ће се сетити да смо је у детињству звали и хоћу-нећу, јер су се откидањем тих чаурица добијали иначе недокучиви одговори на питања као што су: хоћу ли добити клизаљке за рођендан или, хоћу ли завршити разред са врлодобрим успехом…

Детаљније

„У цвету нешто снажно пуче и он се отвори. Била је то заиста лала, сад се добро видело. А усред цвета, на зеленом стубићу, седела је малена двојчица, нежна и љупка.“ Овако је Андерсен створио своју Палчицу. Неочекивана, дуго прижељкивана драгоценост скривена у срцу цвета који је као ни један други очарао Европу такорећи истог тренутка када се у њој појавио.

Много пре тога лали су се дивили песници Персије. Један од најславнијих, Хафиз, тврдио је: „Чак ни сама ружа не може се поредити са њеном девичанском лепотом.“ Исток је вековима био занесен овим цветовима које је у приповеткама што их је приповедала Шехерезада садио по рајским вртовима и удељивао им чудесне моћи. Нарочито су били омиљени у Отоманској империји, у доба њеног највећег процвата, које се, не случајно, понекад назива и „временом лала“.

Детаљније