Hmelj

U gotovo svakom zapuštenom dvorištu, na neograđenim parcelama, uz rubove gradskih šumaraka još uvek se može videti biljka o kojoj je možda trebalo govoriti letos, u vreme festivala piva, naprosto zato što njeno ime asocira uvek i isključivo na pivo. Naravno da je reč o hmelju. Najstariji arheološki dokaz o proizvodnji piva datovan je negde u sredinu 4. milenijuma pre n.e, mada se veruje da je ona još nekoliko hiljada godina starija. Međutim, prvi pouzdan, pisani trag o vezi hmelja i piva pronađen je u Nemačkoj, a star je samo hiljadu godina. Pivu hmelj daje prijatnu gorčinu i miris, ali to nije sve: on ga i bistri taložeći belančevine ječmenog slada i ubija nepoželjne bakterije, i tako mu produžava trajnost.

Detaljnije

Ginko

Ginko je rastao i pre više od 200 miliona godina. Danas se smatra najstarijom od svih živih vrsta drveća, te se u udžbenicima biologije pominje kao „živi fosil“. Mada se u nezamislivo dugom periodu svog postojanja suočavao sa brojnim iskušenjima, poslednje mu je zapretilo zatiranjem: krajem prvog milenijuma naše ere klimatske promene na Dalekom Istoku, u njegovoj postojbini, istrebile bi ga da nije bilo budističkih sveštenika. Oni su ga proglasili jednim od simbola svoje religije, te su presađivali mladice uz manastire i brižljivo ih negovali. Najstarije ginko drvo danas raste u Koreji, staro je oko 1200 godina i svakoga dana blagosilja hiljade hodočasnika koji dolaze da mu se poklone.

Detaljnije

Bukva

Bukva je sasvim obično drvo, raste u planinama, iznad hrastova, tamo gde ima dosta kiša i gde je tlo ocedito. Od nje se može napraviti lep nameštaj ili odličan parket, ali toliko je „obična“ da je uglavnom smatramo dobrom samo za ogrev i za zbijanje šala o Bosancima sa glavama tvrdim poput njenog drveta. U okolini Beograda samonikli bukovi šumarci rastu na Avali i u okolini Begaljice, a u samom gradu sreću se tek pojedinačna stabla, i to veoma retko. Ispričajmo sada mnogo lepšu priču:

Detaljnije

Trnjina

U Beogradu, trnjine srećemo samo na pijacama gde se plave u kesama i koficama žena što ih nude na prodaju. Iako je valjda najčešća divlja voćka, uz to i veoma zdrava, trnjina je potpuno izbačena iz grada, poput gloga o kome smo nedavno govorili. Da li su to opet zli dusi na delu? Moguće, jer je ona njihov moćni protivnik: narod je nekad verovao da čovek koji sa sobom nosi štap od trnjine može da ide gde god hoće, bez straha od bilo kakvog zla.

Detaljnije

Hrast

„Svi sinovi u kapi, otac bez kape“? – Ako postavite ovu zagonetku gradskoj deci koja znaju sve o automobilima, mobilnim telefonima, računarima, fudbalu i tenisu, ali ne razlikuju javor od breze, sigurno neće znati odgovor, a verovatno ni mnogi od njihovih roditelja i nastavnika… Odgonetka je hrast – drvo čije su ime mnogo puta čuli a koje možda nikad nisu videli, mada su ga sigurno često gledali, jer ga ima u svim većim parkovima, kao i na Adi, Košutnjaku, Avali… I badnjaci sa pijaca koje na Božić unosimo u kuće prave se od hrastovih grančica.

Detaljnije

Jabuka

Od mnogih vrsti voća što dozrevaju u jesen jedna je veoma posebna. Nije ni retka ni skupa već, naprotiv, svima pristupačna, i to toliko da više ne umemo da je cenimo. Govorimo o jabuci. Niko ne ume uverljivo da objasni zašto su se baš jabuke toliko naselile u duši našeg naroda da ih je utkao u bezbrojne pesme, priče i legende i uneo u običaje i rituale kojima je obeležavao sva najvažnija događanja u životu pojedinca, porodice, plemena… I svuda je jabuka, naročito crvena, bila zalog prijateljstva, ljubavi i tvrde vere, bilo da se nudila voljenoj osobi, roditelju, pretku ili slučajnom poznaniku.

Detaljnije

Glog

„Na putu mu broć i glogovo trnje!“ – treba reći za vampira, koji se neznano zašto namerio da vas poseti. Smesta će odustati od svog nauma jer se neizmerno plaši i samog imena ovih, inače čestih biljaka kojih u gradu gotovo da i nema. Biće da su upravo zbog toga vampiri napustili brda i planine gde ima sve manje ljudi a sve više glogova, i naselili se u gradovima gde nemaju od čega da strepe. Tu se neometano prejedaju sisajući životne sokove iz ljudskih gomila zamajanih svakodnevnom bitkom za održanje života.

Detaljnije

Lešnik

Pre oraha i kestenova, na zemlju su se prosuli lešnici. Kotrljaju se uglavnom u dvorištima jer ih po javnim travnjacima takoreći i nema, osim na Tašmajdanu gde je, uz Bulevar, posađen jedan red. U ponekom parku vidi se mečja leska – drvo koje otrilike u isto vreme rađa lešnike u čupavim kapama, ali ni njih nema dovoljno. To je prava šteta – radovale bi se i zverčice i ptice, i bubice. Neki pedantni Irac izbrojao je da ondašnji grmovi leske predstavljaju izvor hrane i staništa za čak 73 vrsta insekata. Nije nam poznato da li je neko ovde sproveo slično istraživanje, ali znamo bar toliko da ih jedu veverice, a volimo ih i mi, ljudi, naročito u slatkišima. To gotovo sigurno nisu domaći lešnici, jer se plantaže lešnika kod nas podižu tek u zadnjih par godina: oni iz čokolada, sladoleda i sa pijaca najverovatnije su sazrevali negde pod Kavkazom ili u Turkoj koja godišnje ubere čak 625 hiljada tona ili, tri četvrtine svetske proizvodnje.

Detaljnije

Smokva

Ako smo se do sada uglavnom žalili da pojedinih biljaka u Beogradu ima sve manje, treba da kažemo i to da Beograđani sve više sade jedno plemenito drvo veoma ukusnih i zdravih plodova. Reč je o smokvi. Možda je to znak da smo poverovali u globalno zagrevanje i shvatili da se smokve sele ka severu, ili da smo, opomenuti sve većom besparicom i govorkanjima o mogućem slomu svetskog monetarnog sistema shvatili da se krug zatvara i da ćemo se uskoro, poput praoca Adama i pramajke Eve odevati u njene listove. Možda je razlog i mnogo običniji – drvo je skladno, brzo raste, lepo miriše, a ukusne i hranljive smokve mnogo je zgodnije brati u svojoj bašti nego kupovati na pijaci gde su obično skuplje od drugog voća.

Detaljnije

Cikorija

Koliko dragocenih, korisnih i lekovitih biljaka raste u gradu, prezreno i zanemareno: cikorija, vodopija, konjogriz, gologuza, vodoplav, ženetrga… To nisu mnoge, već samo jedna od njih, koju srećemo svuda gde motorne kose ne zalaze redovno. Ona cveta preko celog leta – na skoro golim stabljikama koje se uzdižu nad okolnim biljem nasađeni su retki nebeskoplavi cvetovi koji se zatvaraju uveče i pred kišu. Izdaleka možda neugledna, izbliza sagledana vodopija je prava harmonija u plavom. Samo Priroda može da u običnom i skromnom ovaploti sklad i uzvišenost, i da ga skrije očiglednošću. Mada u vreme cvetanja, naročito zbog boje, to izgleda čudno, cikorija je veoma bliska rođaka maslačka te poseduje ista lekovita i hranljiva svojstva. Lepo je to što se u prirodi obično ne sreću zajedno – cikorija voli suvlja i siromašnija, čak peskovita zemljišta gde maslačku ne ide baš najbolje. Tako, ma gde da pođete, ako vam zatreba, naći ćete jedno od njih dvoje.

Detaljnije