У готово сваком запуштеном дворишту, на неограђеним парцелама, уз рубове градских шумарака још увек се може видети биљка о којој је можда требало говорити летос, у време фестивала пива, напросто зато што њено име асоцира увек и искључиво на пиво. Наравно да је реч о хмељу. Најстарији археолошки доказ о производњи пива датован је негде у средину 4. миленијума пре н.е, мада се верује да је она још неколико хиљада година старија. Међутим, први поуздан, писани траг о вези хмеља и пива пронађен је у Немачкој, а стар је само хиљаду година. Пиву хмељ даје пријатну горчину и мирис, али то није све: он га и бистри таложећи беланчевине јечменог слада и убија непожељне бактерије, и тако му продужава трајност.

Детаљније

Гинко је растао и пре више од 200 милиона година. Данас се сматра најстаријом од свих живих врста дрвећа, те се у уџбеницима биологије помиње као „живи фосил“. Мада се у незамисливо дугом периоду свог постојања суочавао са бројним искушењима, последње му је запретило затирањем: крајем првог миленијума наше ере климатске промене на Далеком Истоку, у његовој постојбини, истребиле би га да није било будистичких свештеника. Они су га прогласили једним од симбола своје религије, те су пресађивали младице уз манастире и брижљиво их неговали. Најстарије гинко дрво данас расте у Кореји, старо је око 1200 година и свакога дана благосиља хиљаде ходочасника који долазе да му се поклоне.

Детаљније

Буква је сасвим обично дрво, расте у планинама, изнад храстовa, тамо где има доста киша и где је тло оцедито. Од ње се може направити леп намештај или одличан паркет, али толико је „обична“ да је углавном сматрамо добром само за огрев и за збијање шала о Босанцима са главама тврдим попут њеног дрвета. У околини Београда самоникли букови шумарци расту на Авали и у околини Бегаљице, а у самом граду срећу се тек појединачна стабла, и то веома ретко. Испричајмо сада много лепшу причу:

Детаљније

У Београду, трњине срећемо само на пијацама где се плаве у кесама и кофицама жена што их нуде на продају. Иако је ваљда најчешћа дивља воћка, уз то и веома здрава, трњина је потпуно избачена из града, попут глога о коме смо недавно говорили. Да ли су то опет зли дуси на делу? Могуће, јер је она њихов моћни противник: народ је некад веровао да човек који са собом носи штап од трњине може да иде где год хоће, без страха од било каквог зла.

Детаљније

„Сви синови у капи, отац без капе“? – Ако поставите ову загонетку градској деци која знају све о аутомобилима, мобилним телефонима, рачунарима, фудбалу и тенису, али не разликују јавор од брезе, сигурно неће знати одговор, а вероватно ни многи од њихових родитеља и наставника… Одгонетка је храст – дрво чије су име много пута чули а које можда никад нису видели, мада су га сигурно често гледали, јер га има у свим већим парковима, као и на Ади, Кошутњаку, Авали… И бадњаци са пијаца које на Божић уносимо у куће праве се од храстових гранчица.

Детаљније

Од многих врсти воћа што дозревају у јесен једна је веома посебна. Није ни ретка ни скупа већ, напротив, свима приступачна, и то толико да више не умемо да је ценимо. Говоримо о јабуци. Нико не уме уверљиво да објасни зашто су се баш јабуке толико населиле у души нашег народа да их је уткао у безбројне песме, приче и легенде и унео у обичаје и ритуале којима је обележавао сва најважнија догађања у животу појединца, породице, племена… И свуда је јабука, нарочито црвена, била залог пријатељства, љубави и тврде вере, било да се нудила вољеној особи, родитељу, претку или случајном познанику.

Детаљније

„На путу му броћ и глогово трње!“ – треба рећи за вампира, који се незнано зашто намерио да вас посети. Сместа ће одустати од свог наума јер се неизмерно плаши и самог имена ових, иначе честих биљака којих у граду готово да и нема. Биће да су управо због тога вампири напустили брда и планине где има све мање људи а све више глогова, и населили се у градовима где немају од чега да стрепе. Ту се неометано преједају сисајући животне сокове из људских гомила замајаних свакодневном битком за одржање живота.

Детаљније

Пре ораха и кестенова, на земљу су се просули лешници. Котрљају се углавном у двориштима јер их по јавним травњацима такорећи и нема, осим на Ташмајдану где је, уз Булевар, посађен један ред. У понеком парку види се мечја леска – дрво које отрилике у исто време рађа лешнике у чупавим капама, али ни њих нема довољно. То је права штета – радовале би се и зверчице и птице, и бубице. Неки педантни Ирац избројао је да ондашњи грмови леске представљају извор хране и станишта за чак 73 врста инсеката. Није нам познато да ли је неко овде спровео слично истраживање, али знамо бар толико да их једу веверице, а волимо их и ми, људи, нарочито у слаткишима. То готово сигурно нису домаћи лешници, јер се плантаже лешника код нас подижу тек у задњих пар година: они из чоколада, сладоледа и са пијаца највероватније су сазревали негде под Кавказом или у Туркој која годишње убере чак 625 хиљада тона или, три четвртине светске производње.

Детаљније

Ако смо се до сада углавном жалили да појединих биљака у Београду има све мање, треба да кажемо и то да Београђани све више саде једно племенито дрво веома укусних и здравих плодова. Реч је о смокви. Можда је то знак да смо поверовали у глобално загревање и схватили да се смокве селе ка северу, или да смо, опоменути све већом беспарицом и говоркањима о могућем слому светског монетарног система схватили да се круг затвара и да ћемо се ускоро, попут праоца Адама и прамајке Еве одевати у њене листове. Можда је разлог и много обичнији – дрво је складно, брзо расте, лепо мирише, а укусне и хранљиве смокве много је згодније брати у својој башти него куповати на пијаци где су обично скупље од другог воћа.

Детаљније

Колико драгоцених, корисних и лековитих биљака расте у граду, презрено и занемарено: цикорија, водопија, коњогриз, гологуза, водоплав, женетрга… То нису многе, већ само једна од њих, коју срећемо свуда где моторне косе не залазе редовно. Она цвета преко целог лета – на скоро голим стабљикама које се уздижу над околним биљем насађени су ретки небескоплави цветови који се затварају увече и пред кишу. Издалека можда неугледна, изблиза сагледана водопија је права хармонија у плавом. Само Природа може да у обичном и скромном оваплоти склад и узвишеност, и да га скрије очигледношћу. Мада у време цветања, нарочито због боје, то изгледа чудно, цикорија је веома блиска рођака маслачка те поседује иста лековита и хранљива својства. Лепо је то што се у природи обично не срећу заједно – цикорија воли сувља и сиромашнија, чак песковита земљишта где маслачку не иде баш најбоље. Тако, ма где да пођете, ако вам затреба, наћи ћете једно од њих двоје.

Детаљније