цвет: Цвасти се беру по сувом и ведром времену, кад цветићи почињу да се отварају. Ако их спемате за чај, одмах их нижите на конац и сушите у хладовини на јакој промаји, да не би поцрнели (напољу мора бити сунчано и суво, иначе ће влага из ваздуха наудити цветовима). Суви цветићи се отресају са петељки и чувају у двоструким папирним кесама јер лако упијају влагу. Од свежих цветова се справља познати сируп, или се могу правити укусни уштипци.

плод: Сјајне црно-љубичасте бобице са по три коштице унутра. Беру се читави гроздови, а бобице се круне тек пред употребу (најдаље за два дана, јер лако буђају). Ако се једу свеже морају бити потпуно зреле (иначе изазивају повраћање), што је тешко оценити, те се препоручује кување. Могу се и сушити. Додају се колачима и воћним хлебовима, користе се као надеви за пите, од њих се кувају компоти, слатка, сокови, џемови. Не садрже пектин те да би се џем згуснуо зову треба мешати са другим воћем у коме има пектина. Јабуке, нарочито дивље су одлична комбинација.

лековитост: Чај од цвета зове се сматра одличним тоником. Он иначе загрева и изазива знојење. Хладан делује диуретично и лаксативно. Плодови обилују минералима и витамином В1. Користе се за лечење упале грла, бронхитиса, грипа, реуме, „лењих“ бубрега. Млади листови снижавају ниво шећера у крви.