Цикорија

Колико драгоцених, корисних и лековитих биљака расте у граду, презрено и занемарено: цикорија, водопија, коњогриз, гологуза, водоплав, женетрга… То нису многе, већ само једна од њих, коју срећемо свуда где моторне косе не залазе редовно. Она цвета преко целог лета – на скоро голим стабљикама које се уздижу над околним биљем насађени су ретки небескоплави цветови који се затварају увече и пред кишу. Издалека можда неугледна, изблиза сагледана водопија је права хармонија у плавом. Само Природа може да у обичном и скромном оваплоти склад и узвишеност, и да га скрије очигледношћу. Мада у време цветања, нарочито због боје, то изгледа чудно, цикорија је веома блиска рођака маслачка те поседује иста лековита и хранљива својства. Лепо је то што се у природи обично не срећу заједно – цикорија воли сувља и сиромашнија, чак песковита земљишта где маслачку не иде баш најбоље. Тако, ма где да пођете, ако вам затреба, наћи ћете једно од њих двоје.

Цикорија

Још су стари Римљани који су се ширили Европом, оставили писана сведочанства да је цикорија била присутна у кухињама и апотекама свих народа с којима су долазили у додир. И стари Египћани су је јели, чак и узгајали. Укус листова је благо горак, али та горчина лечи јетру и жуч, јача цео пробавни тракт и убија цревне паразите. Зелен водопије служи као горки тоник за изазивање апетита, јачање метаболизма, избацивање воде. Велики Авицена њоме је лечио упале очију и болне реуматичне зглобове.

Млада дивља цикорија и данас је цењено поврће у појединим областима Италије, у Каталонији, Грчкој и Турској. Размаженији становници средње и западне Европе решили су да је култивишу и произведу нешто што више погодује њиховим размекшалим непцима. Тако су настале познате салате ендивија и радич са безбројним варијететима. Дугачки, вретенасти корен цикорије вади се у јесен или рано пролеће, пере и реже. Mало се просуши, а затим пече на сувом тигању или у рерни све док не постане тамно смеђ, крт и ароматичан. Потом се самеље или ситно истуца у авану, просеје и користи као замена за кафу. Овако спремљена „цигура“ некад се додавала правој кафи. Многи су тврдили да је кафа која садржи велики удео цигуре укуснија и сварљивија. У неким деловима Европе потражња за цикоријом је повремено далеко надмашивала понуду, те су је несавесни трговци често мешали са састојцима нижег квалитета, чак и фином пиљевином.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*