Старији суграђани се сећају да је некада у Београду било много више дворишта са воћкама, међу којима су биле и кајсије које смо са уживањем понекад крали и јели зелене. Када бисмо претерали болео нас је стомак, некада смо чак и повраћали, али од кајсија нисмо одустајали. Волели смо их и кад сазру, а и као џем, у палачинкама или на хлебу с путером.

Деца очито несвесно носе у себи искуство историје, јер касјије као мало које друго воће већ хиљадама година уживају велику пажњу, поштовање и љубав. Постојбина им је негде на северо-истоку Кине, одакле су се трговачким и ратничким путевима прошириле на читав свет. У древној Кини кајсију су сматрали воћем учитеља и лекара. Остало је предање о Донг Фенгу, лекару који је од пацијената тражио да лечење уместо новцем плате сађењем кајсија.

Пре више од четири и по хиљада година кајсије су гајили и асирски цареви, а до Јерменије по којој су добиле свој научни назив, Prunus armeniaca, стигле су пре неких 3000 година. Одатле су их Римљани расадили широм свог огромног царства. Јермени су и дан данас заљубљени у „своје“ кајсије. Зову их „златним воћем“ и тврде да заиста садрже злато које повољно делује на мозак и цело тело. Осим тога, говоре да оне доводе људе у стање „златног пресека“, т.ј. у уравнотежени склад позитивних и негативних осећања, мисли и енергија. Даље, убеђени су да се нигде у свету не могу узгојити кајсије са јединственим и непоновљивим укусом који дају Сунце и ветрови под Араратом, а у своје древне текстове су записали да ће човек који једе кајсије живети дугим и срећним животом. Најомиљенији и најпознатији јерменски инструмент дудук зове се још и циранапох, што значи „труба направљена од дрвета кајсије“. Многи мајстори су покушавали да направе тај инструмент од крушке, шљиве, чак и јабуке, али, кажу, свако ко има уши може да чује да најбоље звучи дудук од кајсије.

Кајсије су изванредна храна која даје ситост, повећава радну способност, лечи читав низ болести и чисти организам, поготово од тешких метала. Коштице које се могу користити уместо бадемових побољшавају рад панкреаса, јетре и жучне кесе. Чајем од цветова се заустављају спољашња и унутрашња крварења, а смола са стабла се користи у производњи крема и пилула.

Код нас кајсије напуштају град: односи их време, али и тестере подупрте уверењем да је бетон леп, и да је непотребно, па и опасно за децу да се пењу на дрвеће и једу воће које није „убрано“ на пијаци или супермаркету. Но, ако им желимо дуг и срећан живот, онда би можда било најбоље да се сетимо кајсија, и да их вратимо у град, и то у што већем броју.