Кисело дрво

„Постоји једно дрво што расте у Бруклину. Неки га зову Небеско Дрво. Ма где да му падне семе, из њега израста дрво које се бори да стигне до неба. Оно ниче из хрпа песка и заборављених гомила ђубрета, помаља се између решетки на подрумима. То је једино дрво које расте на малтеру. Раскошно је…опстаје без сунца, воде и, наизглед, земље. Сматрали бисмо га лепим кад не би било тако често…“ Ово је почетак романа из 1943. године, по коме је касније снимљен и филм који смо волели да гледамо. Дрво о коме је реч расте и у Београду. Овде га нико не сматра небеским: напротив, сви га гледају попреко, као непожељни урбани коров. Ботаничари га зову пајасен или брезорест, а сви остали кисело, или чак и смрдљиво дрво.

Кисело дрво

Потиче из Кине и Тајвана, где се и данас користи за исхрану свилених буба (гласовиту шантунг свилу преду гусенице које се хране његовим листом). На Далеком Истоку се помиње у многим древним па и савременим медицинским списима као лек за многе тегобе, од менталних болести до ћелавости. У Европу је стигло релативно касно, 1740. године, када је један француски језуита из Пекинга послао његово семе у Париз своме колеги, који је десетак година касније даље проследио семе власнику једног егзотичног врта у Енглеској. На старом континенту је сађено најпре као украсно дрво. Постојала је намера да се и ту употреби за узгој свиле, али се од тога из непознатих разлога одустало. У сваком случају, неко време је било поштовано и стручњаци су топло препоручивали његову садњу, а онда су се сви окренули против њега. Кисело дрво, задивљујуће скромно у погледу услова за живот, веома отпорно на све недаће сем на дубоку сенку и поплаве, трпељиво према временским непогодама и готово свим загађивачима градских средина, бодро и брзорастуће, захваљујући управо тим својим врлинама показало се као насртљиви освајач. У Београду се види готово свуда, а на појединим местима начинило је већ и живописне шумарке. С обзиром да је складног изгледа, то би му се и опростило да није напустило град и кренуло у природу, да потискује друго, аутохтоно и мање жилаво дрвеће. Борба да се сузбије и чак искорени, није ни мало лака. Семе ниче где год да падне а нове младице расту из пањева, чак и из делова исечених коренова. Тако му је наденуто ново име, супротно оном с почетка ове приче: дрво из пакла.

Са обзиром да чисти град тако што усваја тешке метале из земље и лишћем упија сумпор-диоксид из ваздуха, да обраста неприличне гомиле заборављеног шута и да краси рушевине Генералштаба у улици Кнеза Милоша чинећи их мање застрашујућим, бар би ми Београђани могли да понекад са мање мржње и чак захвалношћу погледамо ово заиста чудесно дрво.

  1. Miтrović Velimir каже:

    Колико је до данас наука објаснила, све зелене биљке раде ствари које су у горњем тексту описане.

    Проблем је у томе што је Кисело Дрво изузетно инвазивна и нетолерантна врста, која се шири из београдских паркова свуда по Србији, нападајући све сувоземне екосистеме невероватном брзином. Није само оно проблем. Не ради се овде о мржњи према неким биљкама него опрезности када су овакве ствари у питању. Погледајте само како изгледа планина Рудник са северне стране када гледате из правца Тополе у мају. Преко 30% шума са бели од цвета Багрема који је такође инвазиван и упада на простор где се секу букова и храстова шума. Мислим да је ово озбиљна тема која се потцењује. Тешко је замислити како ће наше шуме изгледати после 50 година, ако се сада не предузму озбиљне мере контроле инвазивних врта уопште. Мислим да у овом моменту многи у званичним институцијама не раде свој посао када су инвазивне биљне и животињске врсте у питању. Ја волим природу и све форме живота и геодиверзитета и уживам у томе. Посебно сам импресисиониран тигровима. Када имам времена сатима их посматрам у зоолошком врту. Жао ми је што су у кавезу и веома би их радо пустио да изађу, јер су они ту заробљени само због наше радозналости. њима је место у джунгли, а не на асфалту. Можда није добро поређење, али само сам хтео да упозорим да човек врло неопрезно расејава поједине врсте по целом свету, не сагледавајући могуће последице. Замислите ситуацију за 300 година у којој се у Србији буква или храст гаје у ботаничким баштама да неби потпуно нестале. У Београду је све лако држаати под контролом, али када птица или туриста на крову аутомобила однесе семе на Копаоник, Тару,… у неки неприступачан простор!!!!!! Тих цсена има већ сада забрињавајуће много у Србији и у другим европским земљама.

  2. Lynsey каже:

    Good point. I hadn’t thguoht about it quite that way. 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*