Kiselo drvo

„Postoji jedno drvo što raste u Bruklinu. Neki ga zovu Nebesko Drvo. Ma gde da mu padne seme, iz njega izrasta drvo koje se bori da stigne do neba. Ono niče iz hrpa peska i zaboravljenih gomila đubreta, pomalja se između rešetki na podrumima. To je jedino drvo koje raste na malteru. Raskošno je…opstaje bez sunca, vode i, naizgled, zemlje. Smatrali bismo ga lepim kad ne bi bilo tako često…“ Ovo je početak romana iz 1943. godine, po kome je kasnije snimljen i film koji smo voleli da gledamo. Drvo o kome je reč raste i u Beogradu. Ovde ga niko ne smatra nebeskim: naprotiv, svi ga gledaju popreko, kao nepoželjni urbani korov. Botaničari ga zovu pajasen ili brezorest, a svi ostali kiselo, ili čak i smrdljivo drvo.

Kiselo drvo

Potiče iz Kine i Tajvana, gde se i danas koristi za ishranu svilenih buba (glasovitu šantung svilu predu gusenice koje se hrane njegovim listom). Na Dalekom Istoku se pominje u mnogim drevnim pa i savremenim medicinskim spisima kao lek za mnoge tegobe, od mentalnih bolesti do ćelavosti. U Evropu je stiglo relativno kasno, 1740. godine, kada je jedan francuski jezuita iz Pekinga poslao njegovo seme u Pariz svome kolegi, koji je desetak godina kasnije dalje prosledio seme vlasniku jednog egzotičnog vrta u Engleskoj. Na starom kontinentu je sađeno najpre kao ukrasno drvo. Postojala je namera da se i tu upotrebi za uzgoj svile, ali se od toga iz nepoznatih razloga odustalo. U svakom slučaju, neko vreme je bilo poštovano i stručnjaci su toplo preporučivali njegovu sadnju, a onda su se svi okrenuli protiv njega. Kiselo drvo, zadivljujuće skromno u pogledu uslova za život, veoma otporno na sve nedaće sem na duboku senku i poplave, trpeljivo prema vremenskim nepogodama i gotovo svim zagađivačima gradskih sredina, bodro i brzorastuće, zahvaljujući upravo tim svojim vrlinama pokazalo se kao nasrtljivi osvajač. U Beogradu se vidi gotovo svuda, a na pojedinim mestima načinilo je već i živopisne šumarke. S obzirom da je skladnog izgleda, to bi mu se i oprostilo da nije napustilo grad i krenulo u prirodu, da potiskuje drugo, autohtono i manje žilavo drveće. Borba da se suzbije i čak iskoreni, nije ni malo laka. Seme niče gde god da padne a nove mladice rastu iz panjeva, čak i iz delova isečenih korenova. Tako mu je nadenuto novo ime, suprotno onom s početka ove priče: drvo iz pakla.

Sa obzirom da čisti grad tako što usvaja teške metale iz zemlje i lišćem upija sumpor-dioksid iz vazduha, da obrasta neprilične gomile zaboravljenog šuta i da krasi ruševine Generalštaba u ulici Kneza Miloša čineći ih manje zastrašujućim, bar bi mi Beograđani mogli da ponekad sa manje mržnje i čak zahvalnošću pogledamo ovo zaista čudesno drvo.

  1. Mitrović Velimir kaže:

    Koliko je do danas nauka objasnila, sve zelene biljke rade stvari koje su u gornjem tekstu opisane.

    Problem je u tome što je Kiselo Drvo izuzetno invazivna i netolerantna vrsta, koja se širi iz beogradskih parkova svuda po Srbiji, napadajući sve suvozemne ekosisteme neverovatnom brzinom. Nije samo ono problem. Ne radi se ovde o mržnji prema nekim biljkama nego opreznosti kada su ovakve stvari u pitanju. Pogledajte samo kako izgleda planina Rudnik sa severne strane kada gledate iz pravca Topole u maju. Preko 30% šuma sa beli od cveta Bagrema koji je takođe invazivan i upada na prostor gde se seku bukova i hrastova šuma. Mislim da je ovo ozbiljna tema koja se potcenjuje. Teško je zamisliti kako će naše šume izgledati posle 50 godina, ako se sada ne preduzmu ozbiljne mere kontrole invazivnih vrta uopšte. Mislim da u ovom momentu mnogi u zvaničnim institucijama ne rade svoj posao kada su invazivne biljne i životinjske vrste u pitanju. Ja volim prirodu i sve forme života i geodiverziteta i uživam u tome. Posebno sam impresisioniran tigrovima. Kada imam vremena satima ih posmatram u zoološkom vrtu. Žao mi je što su u kavezu i veoma bi ih rado pustio da izađu, jer su oni tu zarobljeni samo zbog naše radoznalosti. njima je mesto u džungli, a ne na asfaltu. Možda nije dobro poređenje, ali samo sam hteo da upozorim da čovek vrlo neoprezno rasejava pojedine vrste po celom svetu, ne sagledavajući moguće posledice. Zamislite situaciju za 300 godina u kojoj se u Srbiji bukva ili hrast gaje u botaničkim baštama da nebi potpuno nestale. U Beogradu je sve lako držaati pod kontrolom, ali kada ptica ili turista na krovu automobila odnese seme na Kopaonik, Taru,… u neki nepristupačan prostor!!!!!! Tih csena ima već sada zabrinjavajuće mnogo u Srbiji i u drugim evropskim zemljama.

  2. Lynsey kaže:

    Good point. I hadn’t thguoht about it quite that way. :)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*