Мушкатла

„Када бих се селила некуда из ове земље, понела бих стари лонац у који бих посадила мушкатлу и ставила га на прозор да ме подсећа на дом.“ Ова изјава једне суграђанке казује да цвеће на прозору кућу чини домом, и да су расцветале мушкатле које стан пуне светлом и пријатном атмосфером за многе остале симбол породичне топлине.

Мушкатла

Наравно, битан је и плави или црвени лонац, пожељно са белим туфнама и дном пробушеним од дуге употребе. Но, ако се не инсистира на њему, онда је добра вест за све оне који би да живе у дому, не само у стану или кући, то да мушкатли има свуда, у читавом свету, истина, под мало другачијим називом – пеларгоније.

Пеларгоније су заправо читав род од око 200 врста, од којих чак ни једна није преклом из Европе… Потичу из Аустралије, Новог Зеланда, источне Африке, са два острвца у јужном Атлантику – Св. Хелена и Тристан да Куња које је Мика Алас описао у својим путописима. Ове које волимо у саксијама долазе из Јужне Африке, стигле су крајем 16. века у Ботаничку башту у Лајдену бродовима који су притизали са Рта Добре Наде. Име Pelargonium добиле су од грчке речи пеларгóс што значи „рода“ јер им семене чауре личе на кљунове рода. Најпре им се дивила само аристокра-тија, али су у 18. и 19. веку ушле у пук и постале свеомиљено саксијско цвеће са око хиљаду различитих сорти. Биле су вољене, не само због лепоте, већ и стога што је брзо примећено да на прозорима бране кућу од мува и комараца, ормане чувају од мољаца, а ваздух у просторијама чине свежим и здравим. Неко је недавно утврдио да за половину смањују садржај штетне микрофлоре у ваздуху. Користиле су се и као народни лекови против прехладе и бронхитиса, упале синуса, дизентерије… Умирују централни нервни систем, нормализују сан, отклањају умор, и зато је тачно веровање да мушкатла у дом уноси склад и стабилност, чува домаћине од свађа, увреда, и несреће. У кући у којој их има много атмосфера је, кажу, спокојна, а деца су мање ћудљива и боље уче.

Причу о мушкатлама морамо да скратимо да бисмо поменули њихове најближе рођаке ситнијег цвета и изразито мирисног лишћа које се зову негде розетле, а негде – швалери. То лишће се некад неизоставно додавало слатку од љуштених шљива са уметнутим језгром ораха. Розетла се иначе зове геранијум, и у појединим земљама се гаји плантажно ради добијања етеричног уља које се примењује у медицини, парфимеријској и козметичкој индустрији, за израду дуванских, алкохолних, чајних и кондиторских производа. Мирису геранијума придају се и магијска својства да привлачи љубав, финансијску сигурност, здравље, и то се може објаснити тиме што он утиче на психу подстичући опуштеност, сигурност, самопоуздање, бодрост… Шта још треба да има један швалер? Ништа – преостаје само да женскатлу поведе на воћни желе с мирисом розетле (када би се неко сетио да га направи!) рецимо у ресторан хотела „Москва“ који се ове године оградио ватрено црвеним мушкатлама.

  1. Vera Prodanovic каже:

    Samo da napomenem da je poznato da cajevi od Rozetle-Geranijuma smanjuju secer u krvi kod osoba obolelih od dijabetisa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*