Када је парковска мода захтевала геометријски правилне леје са живим оградама поткресаним „под конац“ и чак живим скулптурама, када се подразумевало да лепоту треба посвећено и устрајно неговати – није се могло без спорорастућег шимшира. А када је лежерни стил почео да осваја зелене површине, шимшира је на њима бивало све мање. Можда пресудан и није био стил, већ дух данашњег времена који занемарује суштину, а велича површност, привид, леп изглед, и то што пре – ако је могуће одмах. И тако, данас су украсни зимзелени грмови и живе ограде најчешће неке непознате, ко зна откуда донесене биљке које нам нису блиске и о којима ништа не знамо осим да су зелене, да лепо изгледају и брзо расту.

Шимшир, међутим, није овде стигао ни са каквом модом – ту је можда одвајкада (јер, Средо-земље с околином му је постојбина) или је дошао са Римљанима који су га иначе свуда са собом носили. Током векова сађен је уз храмове, цркве, јавне зграде, у вртовима и гробљима, али и у готово сваком дворишту – уз куће, бунаре и плотове – као украсна, лековита и магијска биљка.

Веровало се да штити од најразноврснијих злих чини, од црне магије, урока и клетви, и од онога што би се данас звало енергетски вампиризам. Зато није чудо да је имао важну улогу у обичајима: гранчицама шимшира китили су се свадбени колач и сватови, млада је носила на глави шимширов венац, а и капа коју је кум даровао детету при првом шишању морала је бити закићена шимширом. Гранчице под јастуком су, кажу, терале лоше снове и уливале сигурност, а онај који их је стално са собом носио стицао је дар красноречивости, и могао бити сигуран да га неће задесити несрећан случај. Када се све ово има у виду, није чудо да се шимширово дрво користило за израду заштитних амајлија, као ни то што у једној народној песми две сестре од њега праве себи брата. Оно је иначе веома тврдо и тешко, толико да сирово тоне у води. Фино углачано има лепу тамножуту боју, служи за израду скупоцених предмета – украса, посуда за чување лекова, дувачких инструмената. Од античких времена шимшир је служио као лек: њиме су се лечили маларија, кашаљ, желудачно-цревне болести, упале мокраћних путева… Но, он је и отрован, мора се веома пажљиво дозирати, те га медицина данас не користи, али се хомеопати њиме боре против паразита, чирева, живих рана, реуме… Одвар од шимширових листова лечи кожу главе и спречава опадање косе, помаже чак и након хемотерапије. У филму о лепој Зони Замфировој пред њеном кућом се може видети шимширов жбун којим је можда неговала косу. У мору данашњих инстант лепотица, оних истинских које се дуго памте – и нема много. Међу украсним жбуновима којих је све више – мало је шимшира… Да ли је то некако повезано?