У Београду, трњине срећемо само на пијацама где се плаве у кесама и кофицама жена што их нуде на продају. Иако је ваљда најчешћа дивља воћка, уз то и веома здрава, трњина је потпуно избачена из града, попут глога о коме смо недавно говорили. Да ли су то опет зли дуси на делу? Могуће, јер је она њихов моћни противник: народ је некад веровао да човек који са собом носи штап од трњине може да иде где год хоће, без страха од било каквог зла.

И данас, у армији Британије официри у ирским пуковима (а Ирци су потомци некадашњих Келта) носе још увек такве штапове. Мада је изгледа више не желимо близу себе, трњина ипак не одустаје: расте на самој градској међи, већ иза последњих зграда, на сантиметар од линије до које допире тример градског зеленила, увек спремна да упадне у забрањени простор и спасе што се још може спасти. Украде се понекад и у градске шумарке, попут оних на Миљаковцу или Звездари. Своје име дугује дугим и оштрим дрвенастим бодљама, зову је и трн, црни трн, па и црни глог, што ће рећи да би се њоме такође могао боцнути неки неваљали вампир. Ипак, најближа је сродница шљива што се и види по боји плодова. (Њено научно име, Prunus spinosa, заправо значи „трновита шљива“.) Још их је велики Мичурин укрштао и тако добио неке крупноплоде врсте трњина, као и здравије и отпорније сорте шљива.

Употреба трњина у исхрани је прастара: радо су их јели људи каменог доба, а волели су их и антички Грци и Римљани. Данас их највише прихватају у Западној Европи, где се од њих справљају и продају сокови, џемови, желеи, вино, ракија, сирће и ликери. Французи их маринирају, Руси праве ароматично пиће „треновку“, у Енглеској се обавезно додају џину ради ароме. Код нас се у планинским селима, истина са одвише шећера још прави сок од трњина, понеко кува компот који необично прија цревима, а љубитељ природе, Маки Срећни из Аранђеловца, по сопственој рецептури прави изврстан лековити ликер од трњина са медом који понекад поклања и пријатељима у Београду. Још не потпуно зреле, усољене и ферментисане трњине потпуно могу да замене прескупе макробиотичке умебоши шљиве, због чега су међу зналцима добиле назив „трњебоши“. Трњине повољно делују на запаљења слузокоже желуца и црева, обнављају цревну флору, чисте плућа и јетру, растварају слуз и избацују вишак воде, те се и званично сматрају лековитим. Уз то, учвршћују земљиште, штите и хране птичице, у рано пролеће цветају хиљадама збијених мирисних белих цветића. Шта још треба рећи да би се неко сетио да их пусти назад у град?