Изданци: Зависно од временских прилика и надморске висине, беру се од марта до почетка маја. Расту из подземног стабла и савијени су попут пужева. Када се исправе и одмотају не смеју се више јести, јер постају тврди, неукусни и отровни. Изданци бујади се једу само док су увијени, али не свежи, јер су неукусни а уз то у телу уништавају витамин B1. Скувани су одлични, мада су помало горки. У Јапану их много једу. Оданде на западна тржишта доспевају скупе теглице са изданцима бујади у сирћету или сосу од соје. Пре кувања, Јапанци их остављају преко ноћи у врућој цеђи од дрвеног пепела (може и сода бикарбона), ујутру их добро оперу и кувају.

Корен: Дуго, дрвено и разгранато подземно стабло (нарочито код бујади у односу на остале папрати) садржи много скроба, па се некада вадило, сушило и млело у брашно.

Напомена: на сваком поданку има много изданака, али се при брању узима увек само мање од половине.