Mišjakinja

Blage zime bez snega poput ove što je na izmaku otkrivaju nam da na zemlji raste jedno neustrašivo zeleno društvance kome mraz mnogo ne smeta. Upadljivo istrajni pripadnik tog društva je niska biljčica svetlozelenih srcastih listića što u većim ili manjim mnoštvima raste na ničijoj zemlji. Nauka joj je dala veoma lepo ime: Stellaria, što znači „zvezdica“. To je verovatno zato što ima bele cvetove sa pet latica usečenih toliko duboko da izgledaju kao zvezdani zraci. Naš narod joj je, neznano zašto, dao obična imena – mišjakinja, mišje uvo, crevac, mokrica…

Detaljnije

Sibirski kedar

Prošao je zimski solsticij kada Sunce, kažu, tri dana stoji na najnižoj tački neba prikupljajući snagu za novi uzlet. Još se ne primećuje, ali dan je danas minut-dva duži nego juče. Podjednako neprimetno ali sigurno u brojnim saksijama uveliko raste novi zeleni stanov-nik našeg grada: sibirski kedar. Pre par godina mnoge Beograđane je zainteresovala i nadah-nula povest o Anastasiji, usamljenici iz sibirske tajge i ondašnjim zvonećim kedrovima čije su semenke brzo dobavljene. Mnoge su proklijale i kedrići sad već rastu, istina veoma sporo.

Detaljnije

Kedrovi

Iz godine u godinu, u našem gradu kedrovi su sve uočljiviji. Imaju široko raširene grane i već malo povijene vrhove koji govore da su se dohvatili snage, te nagoveštavaju svoj budući veličanstveni stas kome nema bez premca među zimzelenim drvećem. Naime, kedrovi dostižu starost od dve do tri hiljada godina, visinu od 40, pa i 50 metara, i obim stabla veći od 10 metara.

Detaljnije

Ariš

„Listopadni četinar“ – ariš, upisujemo u ukrštene reči bez razmišljanja, jer on je najpoznatiji takav četinar, uz to i jedini koji raste i u Beogradu. Leti iglice ariša liče na iglice njegovih bliskih rođaka – kedrova, ali krajem oktobra počinju da dobijaju zlatnožutu boju koja se sada već ugasila u sivkasto smeđu, što je znak da će vrlo brzo opasti. Međutim, mladice ariša u prvih nekoliko godina ne gube četine i to se tumači time da se njihovim opadanjem ova veoma stara vrsta – najstariji fosili ariša stari su oko 40 miliona godina – zapravo prilagodila ekstremno hladnim uslovima sa mrazevima većim od – 60oS. Zaista, ariš je drvo koje najbolje podnosi hladnoću: on obrasta više od 40% površine severnih šuma Kanade i Sibira, a čini i najseverniju šumu na svetu, onu na poluostrvu Tajmir, daleko iznad polarnog kruga, na 72. stepenu geografske širine. U Evropi ariš samoniklo raste visoko u planinama.

Detaljnije

Bršljan

Kako jesen odmiče, sve više primećujemo biljke koje i zimi ostaju zelene. Bršljan se raširio po senovitim dvorištima i gradskim šumarcima penjući se uz drveće koje ponekad kao da se guši u njegovom zagrljaju. Ne gledajmo ga zbog toga popreko: to je zapravo divna, lekovita, nekada sveta biljka koja samo koristi pogodnosti za rasprostiranje koje su joj čovek i priroda ovde stvorili. Nauka kaže da je davno, kada je klima bila topla i vlažna, bršljan zajedno sa lovorom obrâstao čitav mediteranski basen gradeći nepregledne šume. One su nestale sa ledenim dobima, i mada su biljne vrste preživele, te šume se nikad nisu obnovile.

Detaljnije

Troskot

Negde od oktobra pa sve do snegova, po ne baš brižno negovanim travnjacima, na primer na Adi ili u Pionirskom parku, mogu se videti jata golubova kako po vasceli dan nešto kljucaju. Pogledajte, niko tu nije bacio ni hlebne mrvice ni žito – oni traže nešto u niskom rastinju koje zapravo i nije trava. Ako obratite pažnju, to rastinje ćete videti u celom gradu: po ulicama i trotoarima, po dvorištima, travnjacima, utrinama…. Ima ga zapravo svuda – u celoj zemlji i na kontinentu, sve do Arktika. Zovu ga troskot, ili ptičja trava, baš zato što ptice tako vole njegovo semenje i rado u njega sleću. Troskot ima sitne listiće i još manje bele cvetiće, najčešće puzi, ali se ponekad pomalo i uzdigne. Nije probirljiv, svuda je prisutan, te se, nije čudo, neizbežno našao na spisku nepoželjnih korova.

Detaljnije

Javor

Čak i kada je godina sušna poput ove u kojoj lišće vene na drveću i pre nego što promeni boju, poslednji dani oktobra su pravo vreme za priču o živopisnoj porodici javora. U našem gradu žive njeni brojni predstavnici iz čitavog sveta i nekako u ovo vreme ga ulepšavaju raznolikim lišćem blistavih jesenjih boja. Javori inače rastu na čitavoj severnoj polulopti. Ima ih oko 150 vrsta koje se mogu podeliti na tri velike grupe: severnoameričku, dalekoistočnu i evropsku. Amerikanci se mogu opisati kao veliki i skladni, a diče se zadivljujuće raskošnim jesenjim odorama u žutim, narandžastim, crvenim i ljubičastim tonovima kakve Evropa nema priliku da vidi.

Detaljnije

Platan

Divno je živetu u gradu sa ljudima koji vole drveće, koji mu se raduju, tuguju za njim, i brane ga ako zatreba, jer, nepokretno kakvo je, drvo nažalost ima manje izgleda da preživi bezobzirnost i bahatost nego mačke i psi lutalice. Te divne Beograđane nedavno beše veoma uznemirila seča drvoreda na Bulevaru Kralja Aleksandra. Burno se protestovalo, a negodovanje se malo smirilo tek kada je posađen novi drvored. Svi pamtimo da se radilo o platanima. Stari su nestali, a njihovo mesto mogli su da zauzmu samo novi platani i ni jedna druga vrsta drveća, iako su se čule prigušene napomene da to možda i nije najbolji izbor jer su zbog težnje da previše šire krošnju platani unapred osuđeni na sakaćenje kakvo smo povremeno viđali na istom Bulevaru.

Detaljnije

Kiselo drvo

„Postoji jedno drvo što raste u Bruklinu. Neki ga zovu Nebesko Drvo. Ma gde da mu padne seme, iz njega izrasta drvo koje se bori da stigne do neba. Ono niče iz hrpa peska i zaboravljenih gomila đubreta, pomalja se između rešetki na podrumima. To je jedino drvo koje raste na malteru. Raskošno je…opstaje bez sunca, vode i, naizgled, zemlje. Smatrali bismo ga lepim kad ne bi bilo tako često…“ Ovo je početak romana iz 1943. godine, po kome je kasnije snimljen i film koji smo voleli da gledamo. Drvo o kome je reč raste i u Beogradu. Ovde ga niko ne smatra nebeskim: naprotiv, svi ga gledaju popreko, kao nepoželjni urbani korov. Botaničari ga zovu pajasen ili brezorest, a svi ostali kiselo, ili čak i smrdljivo drvo.

Detaljnije

Orah

Ovih dana ponovo će nas gađati iz vazduha. Neće to biti baš pravo bombardovanje: oko nas padaće orasi, a bacaće ih vrane i svrake, i to ne iz oblaka već sa krovova i visokog drveća. Ne ciljaju one na naše glave, već na asfalt i beton, da polome tvrdu ljusku i potom u slast pojedu hranljivo jezgro. Pametno, nema šta. Možemo se čak upitati da li su te ptice postale tako domišljate upravo zato što vole orahe. Jer, zna se da oni hrane mozak, štite ga i povoljno deluju na njegov rad.

Detaljnije