Ruzmarin

Stiže jesen – vreme zrelosti, izvesnosti, mudrosti, a i vreme svadbi. Sada se proslavlja zasnivanje novih porodica, jer se smatra da zajednice započete između praznika Male Gospojine i Miholjdana imaju najviše izgleda da zauvek traju. Da bi mladenci izdržali sve nedaće i iskušenja koja ih možda čekaju, da bi im ljubav potrajala i da bi upamtili zavete koje su jedno drugome dali, običaji mnogih, pa i našeg naroda nalažu da se svi učesnici tih veselja, a posebno mlada, kite se grančicom ruzmarina.

Detaljnije

Morač

U leto pod vrelim Suncem mnoge biljke svom snagom proizvode opojne mirise koji nas zovu da napustimo grad i pođemo u polja, brda ili planine. Ako bismo umeli da ih prepoznamo, uberemo i pravilno osušimo, mnoge bi u kuhinjama postale dragoceni, aromatični i lekoviti začini ili čajevi. Mnogi Beograđani na žalost ne mogu sebi da priušte letnji odmor van grada. Ali, ako ne može Muhamed bregu, onda će breg Muhamedu: neke od tih aromatičnih biljaka doselile su se ovde, da budu blizu nas. Govorićemo danas o moraču – mirisnom, toplom, slatkastom začinu Sredozemlja koji raste i u Beogradu i to, za razliku od svojih zemljakinja, žalfije i lavande, uglavnom samoniklo.

Detaljnije

Lavanda

Jedna legenda kaže da je Bog Evi i Adamu, isteravši ih iz raja, za utehu podario dve biljke: ruzmarin – da im ojača duh kako bi podneli nedaće ovozemaljskog života, i lavandu – da im u njemu pruži malo naslade i spokoja. Lavanda još nije poput ruzmarina ušla u naše narodne pesme i običaje, ali možda će se i to uskoro dogoditi, jer je i u Srbiji, i u Beogradu ima sve više. Gradsko zelenilo je poslednjih godina njome ukrasilo Adu, Tašmajdan i druge parkove, a sve se češće viđa i pred novima poslovnim i stambenim zgradama, u privatnim vrtovima kao i uz vikend kuće u okolini grada. Kao da se zaista pojavila da nam u ovo vreme neizvesnosti i borbe za opstanak dâ malo isceljujućeg predaha.

Detaljnije

Oman

Na mestu koje je izmaklo pažnji gradskog zelenila, iza zgrade „Goše“ na uglu ulica Milana Rakića i Batutove, raste i cveta mitska, magijska i lekovita biljka – oman. Mada se radi o samo dve jedinke, to je pravo čudo koje nas tera da se upitamo na koji način su uopše uspele da se sa dalekih prigradskih obronaka dosele u grad, u duboku pozadinu neprijatelja divljine gde se uništava sve što je jako, samostalno, samodovoljno, nezavisno, pa, ako hoćete, i korisno.

Detaljnije

Hajdučka trava

Ima u Beogradu jedna zgrada, podignuta na celokupnoj površini negdašnjeg dvorišta prepunog cveća i zelenila. Oko nje su betonski prilazi i parkiralište, a uz sam trotoar je uska traka zemlje na kojoj nema ni drveća ni cveća. Tu je i kontejner. On je važan, jer bez njega naše priče ne bi bilo: zagradivši pristup kosilici gradskog zelenila on je omogućio da se ove godine na tom sušnom komadiću zemlje razviju i procvetaju dva-tri stučka hajdučke trave.

Detaljnije

Hortenzija

U mnogim beogradskim baštama još uvek rastu hortenzije – grmolike biljke koje nam se u ovo vreme smeše svojim loptastim cvastima. One mogu biti bele, ružičaste, bledocr-vene ili plave, što zavisi od kiselosti zemljišta i priustva aluminijuma u njemu. Vreme kada su hortenzije ovde bile u modi kao da je nepovratno prošlo, ali one ipak odolevaju, pre svega zahvaljujući svojoj izdržljivosti i otpornosti, kao i sklonosti ka delimično zasenčenim mestima gde drugo cveće jarkih boja nerado boravi. Ova biljka ima mnogo imena, od kojih je prvo za koje znamo Adzisai.

Detaljnije

Zečja soca

U čitavom gradu potpuno neprimetno raste jedna zanimljiva biljčica. Ne bira travnjake, već naprotiv, ivicu asfalta ili betona, prostor među ciglama, žardinjere, a vrlo rado niče u saksijama, čak i na desetom spratu. Listovi su joj tročlani, liče na deteline, pa je često nazivaju detelinom, što je potpuno pogrešno, jer nisu čak ni daleke rođake. Naša biljčica zove se zečja soca. U gradu je češća vrsta tamno crvenih listova, ali ni vrsta sa zelenim listovima nije retka. Cvetići su im ljupki, petočlani, žuti. Postoje i kultivisani varijeteti sa krupnijim, bledo ljubičastim cvetovima koji se prodaju kao ukrasno cveće.

Detaljnije

Rosopas

U Beogradu posvuda raste rusa trava – uglavnom nepoznata, tajanstvena i gotovo mitska biljka kojom se, kažu narodni travari, može lečiti veliko mnoštvo ozbiljnih i dugotrajnih zdravstvenih problema, od kožnih bolesti do mioma i dalje, ciroze jetre, plućnih, srčanih, bubrežnih tegoba, pa i kancera. Naučna medicina se ne bavi mnogo njome i jedino savetuje oprez pri upotrebi, jer može biti i otrovna. Rusa pripada porodici makova, što se na prvi pogled ne bi reklo. Listovi su joj krupniji, sveže zelene boje, a cvetovi dosta sitniji i žuti. Seme ne donosi u jednoj okrugloj, već u mnogo sitnih, duguljastih čaura. Voli senku – ima je na zidovima starih kuća i ograda, u dvorištima, šumarcima, uvek sa severne strane, ili pod drvećem.

Detaljnije

Rusomača

Rusomača je procvetala još u martu. Iz prizemne rozete duboko usečenih listova podigle su se stabljičice sa belim cvetićima na vrhu. Sada su te stabljike već dosta visoke, isti cvetići i dalje su tu, ali se ispod njih ređaju naizmenične zelenkaste semene čaure. Kad bolje pogledate videćete da imaju srcast oblik zbog kog je biljka dobila i imena kao što su mačkino srce, ili pastirska torbica. Neko će se setiti da smo je u detinjstvu zvali i hoću-neću, jer su se otkidanjem tih čaurica dobijali inače nedokučivi odgovori na pitanja kao što su: hoću li dobiti klizaljke za rođendan ili, hoću li završiti razred sa vrlodobrim uspehom…

Detaljnije

Lale

„U cvetu nešto snažno puče i on se otvori. Bila je to zaista lala, sad se dobro videlo. A usred cveta, na zelenom stubiću, sedela je malena dvojčica, nežna i ljupka.“ Ovako je Andersen stvorio svoju Palčicu. Neočekivana, dugo priželjkivana dragocenost skrivena u srcu cveta koji je kao ni jedan drugi očarao Evropu takoreći istog trenutka kada se u njoj pojavio.

Mnogo pre toga lali su se divili pesnici Persije. Jedan od najslavnijih, Hafiz, tvrdio je: „Čak ni sama ruža ne može se porediti sa njenom devičanskom lepotom.“ Istok je vekovima bio zanesen ovim cvetovima koje je u pripovetkama što ih je pripovedala Šeherezada sadio po rajskim vrtovima i udeljivao im čudesne moći. Naročito su bili omiljeni u Otomanskoj imperiji, u doba njenog najvećeg procvata, koje se, ne slučajno, ponekad naziva i „vremenom lala“.

Detaljnije