Штир

19.07.2011.
Штир је свуда нежељени гост: не пуштају га ни на њиве, ни у баште, а још мање на градске травњаке. Прскају га, чупају, секу… У селима се мрште на њега, не знају чему би могао служити осим да смета, и тек у забаченим брдима рећи ће вам да се „та трава баца свињама“. Овај модерни, самозадовољни свет превиђа чињеницу коју је утврдила његова наука, да се, генетски гледано, људи и свиње веома мало разликују, да оне једу исто што и ми осим наравно своје сопствене врсте, и да можда зато њихова маст највише наликује људској. Један други, скривенији, мудрији, мали али питом и дружељубиви свет сетиће се да се од штира може скувати укусна чорба. Осим младог лишћа, овај коров нам за храну нуди и семе које по квалитету и садржају беланчевина надмашује житарице. Под називом „амарант“ и код нас се у радњама здраве хране могло купити семе једне врсте штира. Кроз штампу и литературу прошао је талас натписа о амаранту као „храни будућности“ а онда се више ништа није чуло. Један власник продавнице испричао је да га више не набавља зато што су га куповале само две муштерије…

Штир расте брже од житарица, тражи мање хране и воде, даје већи принос и задовољава све потребе за основним хранљивим састојцима. Људи су то некада знали, те ова биљка има, слободно се може рећи, величанствену прошлост. Још пре 9000 година био је стожер исхране Индијанаца Средње Америке. Астеци су на њему изградили своју цивиизацију – био им је најважнији усев. Доделили су му и важну духовну улогу, био је повезан са божанствима кише и пољопривреде, а због огромне количине семена (једна биљка може дати и 100 хиљада) био је средишњи симбол култова плодности. Сваке године, од прженог и млевеног семена Индијанци су са медом месили огромну фигуру свог бога рата коју су ритуално жртвовали и потом неколико дана јели. Шпански освајач Кортез савладао је астечки отпор када је спалио поља са штиром и забранио његово узгајање кажњавајући непослушност смрћу.

Мада је овде непознат и нежељен, штир се никако не предаје. Његово семе може чекати и 40 година на повољне услове за клијање. Зато га, на срећу, упркос људима има свуда. И у граду. Из паркова је прогнан, али сасвим му је лепо и на ничијим, запуштеним површинама… У вртовима се понекад види украсни штир црвених листова. Па кад га сретнете, поклоните се, макар у себи, биљци која је изградила цивилизацију у далекој, древној, кишној прашуми.

Obože 😀 Svinje ni približno nemaju toliko sličnosti sa ljudima kao gorile. Sa gorilama delimo najviše genetike.