Bosiljak

„Ova biljka je našem narodu osim mnogih drugih koje su rasta viđenijeg, cveta i mirisa lepšeg, najmilija, čemu je uzrok taj što bosiljak prati Srbina kroz sve ozbiljnije prilike u životu, od rođenja, gde se mladencu kita bosiljka u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, do smrti, gde mu sestrina ili boleće koje srodnice ruka struk bosiljka na grob posadi“ pisao je Josif Pančić u svojoj Botanici iz 1868. godine. Ovo i dalje važi: danas u gradu najčešće nemamo bašte sa „smiljem i bosiljem“, no količina rasada koji se u proleće proda na pijacama svedoči da mnogi još uvek žele da imaju bosiljak kraj sebe: kao ukras, zaštitu, lek, začin i obavezan deo slavskog kolača.

Bosiljak

Postojbina bosiljka je Indija gde se već hiljadama godina poštuje i, uz lotos, smatra najsvetijom biljkom. Posvećen je Višnuu, a postoji legenda da je nikao iz tela Tulasi, smrtnice koju je vrhovni Bog voleo i pretvorio je u boginju vernosti. Tulasi otada raste u svakoj kući okružena uvažavanjem, a ubiranju njenih listova obavezno prethode izvinjenje, učtiva molba, ponekad i mali ritual. Za uzvrat, ona ukućanima pruža božansku zaštitu, čisti im energetska tela, razvija saosećanje za svime što živi, bistri um, jača imunitet. Iz Indije su ga na zapad poneli ratnici Aleksandra Velikog i tako je stigao u Grčku, na Bliski Istok, Egipat, potom i Rim. Hrišćani veruju da je nikao pod krstom na kome Hrist beše razapet, i da je rastao na njemu i onda kada ga je tri veka kasnije pronašla majka Konstantinova, carica Jelena. Po grčkoj reči bazileus – car, biljka i dobi svoje evropsko ime. Evropljani, osim pravoslavaca, nisu toliko držali do svetosti biljke. Praktični kakvi su, uneli su ga u kuhinje – pre svega italijansku i francusku – jer je uočeno da, osim što ima prijatnu aromu, budi apetit i pomaže varenju. Primećeno je i da uništava mikrobe, izaziva znojenje, snižava temperaturu, olakšava iskašljavanje, stimuliše rad mozga, otklanja depresiju.

Dalje, podstiče lučenje mleka, obnavlja menstrualni ciklus, povećava polnu aktivnost, podmlađuje, neutrališe otrove. Čoveka prati i nakon smrti: Stari Egipćani i Grci su verovali da preminulome bosiljak na onome svetu otvara vrata kroz koja će ući u Raj. Indijci ga stavljaju u usta umirućeg, kako bi mu duša otišla Bogu, a Srbi mu ga iz istog razloga stavljaju u ruke. Mi verujemo da u Raju rastu ruže i – bosiljak, da je on najmilija Bogorodičina biljka koju ona najrađe miriše. Zato nas engleska srednjevekovna i potonja verovanja da se škorpije izvode pod saksijama sa bosiljkom i da miris istog stvara škoprione u mozgu teraju da se i nehotice stresemo. Zamislimo li se nad ovim krajnje suprotnim pogledima na istu biljku upitaćemo se nismo li ipak potpuno različiti svetovi koji se nikada ne mogu stvarno razumeti?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*