Crni orah

Opadoše orasi, a veverice, vrane i ljudi su ih već pokupili, i verovatno bi svi mogli da se slože oko toga da ovogodišnji rod i nije bio baš obilan. Oni koji su ostali kratkih rukava bi možda trebalo da znaju da orasi nisu usamljeni u svome rodu latinskog naziva Juglans i da u Beogradu raste bar još jedna vrsta drveta koja rađa orahe, a kojima je upravo sada vreme. Oni istina na prvi pogled i ne podsećaju na to što jesu, jer padaju zajedno sa debelom zelenom ljuskom tako da liče na zelene loptice, nešto manje od teniskih. Ali, orah je unutra, što se vidi tek kada se ukloni zeleni omotač, koji, da upozorimo, intenzivno boji ruke.

Crni orah

Orah o kome govorimo je takozvani crni orah, baš onaj koji je pre par godina postao veoma interesantan svima koji su kupovali prilično skupe preparate za čišćenje parazita iz jetre. Potencijalnim kupcima je predstavljan kao egzotični Amerikanac, no niko od trgovaca ne reče da je u Evropu prenet još davne 1629. godine i da raste širom starog kontinenta, između ostalog i u Beogradu. Izreka da „niko nije slavljen u svome selu“ svakako ne važi za crni orah, jer je u Americi to izuzetno cenjeno drvo. Stabla koja daju tvrdu građu prelepe tamne boje koštaju hiljade dolara svako, i zato specijalne službe vode računa da se ona ne kradu i ne pustoše prirodni nasadi. Ova stabla su i izvor izvrsne namirnice: ako se izbuše u proleće pre listanja, iz njih se, kao i iz breza, cedi sok čijim se ukuvavanjem dobija gust slatki sirup sličan javorovom, od koga se razlikuje, između ostaog, i znatno višom cenom.

Divlji kesten

Ni plodovi nisu manje cenjeni: imaju bogat ukus, mnogo puniji od ukusa „običnih“ oraha, te se dodaju sladoledima, kolačima, pitama, salatama – svuda gde treba da se oseti njihova raskošna aroma. Amerikanci sigurno znaju zašto se oko njih trude, jer se svakako ne bi tek tako baktali sa koštunjavim plodvima koji se iz debele, tvrde ljuske vade posebnim čačkalicama nalik onima kojima se vadi meso iz klešta rakova. Mladi američki oraščići se, posle kuvanja u nekoliko voda, stavljaju u turšije koje se smatraju delikatesom. Njihovo ulje se sakuplja sa površine vode u kojoj se kuvaju orasi u ljusci, ono se meša sa drugim, blažim uljima i koristi u kuhinji. Da pomenemo i onu zelenu ljusku, koje se naizgled treba osloboditi. Nikako to ne činite: ona se može upotrebiti za bojenje tkanina, ali i kose (koju usput leči i jača), kao sjaj za obuću, može da iz ormana i prostorija otera moljce ili buve od kućnih ljubimaca. Njen sok je odlična boja za drvo, pa i izvrsno mastilo. Konačno, odvarom od nje iz jetre i creva se izbacuju gore pomenuti paraziti. A kada sledeći put ushtednete da šutirate pale orahe, budite bosi, jer ćete tako potamaniti gljivice na stopalima. Vreme je toplo i zato napred, bosonogi Beograde!

  1. Katarina Ristich Aglaja kaže:

    Ovo bi mogla biti i vrsna umetnička slika.

  2. Svetlana kaže:

    Sećam se ovih oraha kao mala… Moja mama mi je od njih spremala „tonik“ koji mi je prelivala nakon pranja kose da mi kosa bude crna… Nisam ih nikada videla u BGD ili nisam obratila pažnju ili sam zaboravila da je to ustvari orah… Gde možemo da ih vidimo?

  3. Sunčeva Trpeza kaže:

    Pa, ima ih u Zvezdarskoj sumi i to na vise mesta, a ispred jednog od 6 solitera u ul. Vjekoslava Kovaca, iznad Cvetkove pijace. Vidjala sam ih jos ponegde u gradu, ali ne mogu da se setim gde…Usput, mi jos uvek prelivamo kosu sa odvarom od njihove ljuske.

  4. slobodan kaže:

    Ima ih u parku iznad Požeške.
    Da li je druga slika od kestena, a ne od crnog oraha?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*