Из године у годину, у нашем граду кедрови су све уочљивији. Имају широко раширене гране и већ мало повијене врхове који говоре да су се дохватили снаге, те наговештавају свој будући величанствени стас коме нема без премца међу зимзеленим дрвећем. Наиме, кедрови достижу старост од две до три хиљада година, висину од 40, па и 50 метара, и обим стабла већи од 10 метара.

То није све: После неког времена врх им се савије и потом полако нестане претворивши се у водоравни зелени поклопац поврх нижих, такође водоравних грана, што горостасном дрвету даје префињени склад као украден са јапанских слика на свили. Такви кедрови се, осим у својим постојбинама, могу видети и у западној Европи где су први пут посађени пре више стотина година. Ови наши ће пуну лепоту достићи тек кроз стотинак година, наравно ако их не посечемо, за шта ћемо, ако устреба, лако пронаћи разлоге.

Иначе, кедровима се назива много различитих четинарских врста, али правих има само четири: то су либански, атласки, хималајски и кипарски, од којих само последњи колико знамо не расте у Београду. Либански кедар је свакако најгласовитији, можда зато што се толико помиње у Библији – увек као симбол снаге, племенитости, богатства, плодности и напретка. На старом Истоку дрво му је било високо цењено: сматрано је и скупоценим ратним пленом, о чему сведочи текст ког је цар Набукодоносор издиктирао својим писарима: „Ишао сам у поход, у далеке крајеве … по непроходним стазама и трновитим путевима … и донео сам сребро, злато, и драгоцености .. кедрово дрво, плодове шума и мора, у свој град Вавилон, пред очи бога Мардука.“ Египћани, Феничани, Јевреји, Грци, Римљани, Арапи, Индуси, сви су високо ценили тамно и мирисно кедрово дрво. Од њега су грађени краљевски дворци, Соломонов храм, храм богиње Дијане у Ефесу, стубови џамија…

Столећима пре нове ере морима су бродили бродови сачињени од кедровине, чак су и сидра прављена тако што су кедрова стабла дубљена и пуњена оловом. Безбројна дебла претворише се у пепео и дим са погребних ломача, док су се гранчице палиле ради кађења и чишћења простора. Египћани су смолу користили за балсамовање, а уљем су премазивали  свитке од папируса не би ли их заштитили од инсеката. Хришћанске иконе дуго су сликане само на дрвету светих палестинских кедрова…

И тако, мало по мало, нестадоше кедрове шуме, непрегледне попут оне у којој су се Гилгамеш и Енкиду борили против страшног Хумбабе. У читавом Либану су, осим кедра на државној застави остале још само шумице укупне површине од 400 хeктара. У Индији се хималајски кедар и даље сече за израду прагова за железничке шине које термити не могу да нагризу. Кедровине је тако све мање, и цена на берзама јој неповратно расте, а то је опасно, јер људска похлепа не познаје самилост. Да се кедрови не би једном заувек вратили у рај одакле су, каже легенда, заправо и потекли, морају се поштовати и чувати, чак и ови парковски, сагласно изреци: „Паде кедар, умре Бог“.