Kedrovi

Iz godine u godinu, u našem gradu kedrovi su sve uočljiviji. Imaju široko raširene grane i već malo povijene vrhove koji govore da su se dohvatili snage, te nagoveštavaju svoj budući veličanstveni stas kome nema bez premca među zimzelenim drvećem. Naime, kedrovi dostižu starost od dve do tri hiljada godina, visinu od 40, pa i 50 metara, i obim stabla veći od 10 metara.

 

Kedrovi

To nije sve: Posle nekog vremena vrh im se savije i potom polako nestane pretvorivši se u vodoravni zeleni poklopac povrh nižih, takođe vodoravnih grana, što gorostasnom drvetu daje prefinjeni sklad kao ukraden sa japanskih slika na svili. Takvi kedrovi se, osim u svojim postojbinama, mogu videti i u zapadnoj Evropi gde su prvi put posađeni pre više stotina godina. Ovi naši će punu lepotu dostići tek kroz stotinak godina, naravno ako ih ne posečemo, za šta ćemo, ako ustreba, lako pronaći razloge.

Inače, kedrovima se naziva mnogo različitih četinarskih vrsta, ali pravih ima samo četiri: to su libanski, atlaski, himalajski i kiparski, od kojih samo poslednji koliko znamo ne raste u Beogradu. Libanski kedar je svakako najglasovitiji, možda zato što se toliko pominje u Bibliji – uvek kao simbol snage, plemenitosti, bogatstva, plodnosti i napretka. Na starom Istoku drvo mu je bilo visoko cenjeno: smatrano je i skupocenim ratnim plenom, o čemu svedoči tekst kog je car Nabukodonosor izdiktirao svojim pisarima: „Išao sam u pohod, u daleke krajeve … po neprohodnim stazama i trnovitim putevima … i doneo sam srebro, zlato, i dragocenosti .. kedrovo drvo, plodove šuma i mora, u svoj grad Vavilon, pred oči boga Marduka.“ Egipćani, Feničani, Jevreji, Grci, Rimljani, Arapi, Indusi, svi su visoko cenili tamno i mirisno kedrovo drvo. Od njega su građeni kraljevski dvorci, Solomonov hram, hram boginje Dijane u Efesu, stubovi džamija…

Stolećima pre nove ere morima su brodili brodovi sačinjeni od kedrovine, čak su i sidra pravljena tako što su kedrova stabla dubljena i punjena olovom. Bezbrojna debla pretvoriše se u pepeo i dim sa pogrebnih lomača, dok su se grančice palile radi kađenja i čišćenja prostora. Egipćani su smolu koristili za balsamovanje, a uljem su premazivali  svitke od papirusa ne bi li ih zaštitili od insekata. Hrišćanske ikone dugo su slikane samo na drvetu svetih palestinskih kedrova…

I tako, malo po malo, nestadoše kedrove šume, nepregledne poput one u kojoj su se Gilgameš i Enkidu borili protiv strašnog Humbabe. U čitavom Libanu su, osim kedra na državnoj zastavi ostale još samo šumice ukupne površine od 400 hektara. U Indiji se himalajski kedar i dalje seče za izradu pragova za železničke šine koje termiti ne mogu da nagrizu. Kedrovine je tako sve manje, i cena na berzama joj nepovratno raste, a to je opasno, jer ljudska pohlepa ne poznaje samilost. Da se kedrovi ne bi jednom zauvek vratili u raj odakle su, kaže legenda, zapravo i potekli, moraju se poštovati i čuvati, čak i ovi parkovski, saglasno izreci: „Pade kedar, umre Bog“.  

  1. Kaden kaže:

    Gut dann kann ich dich ja in meiner Muaertsprtche loben,aber wirklich gut gebaut das Haus habs gleich mal nachgebaut. Wie bist du denn auf die Idee zu diesem Haus gekommen ?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*