Сви знамо шта је сенф, многи од нас га и воле, но мали број зна да је његов најважнији састојак семе слачица. Још мање је оних који знају да су слачице самоникле биљке које расту и у нашем граду. Ничу брзо и лако, најчешће на местима где је земља мало преврнута, било окопавањем, било грађевинским подухватима неважно које врсте. Ако је то место недоступно косилицама Градског зеленила, развију се у лепе крупне биљке угасито зеленог лишћа са жутим цветићима на врху. Најлепши примерци расту уз дрвеће у дрворедима, с оне стране металне конструкције која штити стабло.

Слачица има пуно врста – код нас су најчешће црна, бела и пољска. Сада их више и не познајемо, но те хранљиве, лековите, зачинске и корисне биљке из породице купусњача су пријатељи људског рода већ много хиљада година. Археолошка истраживања су утврдила да су их још пре пет миленијума користили народи који су насељавали Индијски потконтинент, а и данас се ондашња кухиња практично не може замислити без семена црне слачице које јој даје карактеристични огњено љути укус, неиздржив за ненавикнуте. Та неочекивана жестина је разлог што се у изрекама многих народа семе слачице користи као симбол огромне силе скривене у малој запремини. Постоји прича о томе како је персијски цар Дарије пред битку са Александром Македонским своме противнику послао врећу сусама, желећи да му поручи да има војника колико је семенки у пошиљци. На то је Александар узвратио врећицом испуњеном семеном слачице што је значило: „Има нас много мање, али смо жива ватра“. Сви знамо ко је потом победио.

Слачица је иначе веома доброћудна биљка. Код нас се мало гаји и углавном се сматра мрским коровом, но заправо је веома корисна за тло на коме расте, за микробе и животињице које живе у њему, за околне биљке. Воле је и пчеле, а мед слачица је укусан и лековит. Младо лишће се једе као салата или вариво, семе је, рекосмо, зачин, али и лековито средство. Још су га Хипократ и Гален користили за лечење прехлада, упале плућа, реуматизма, а Питагора је високо ценио његову способност да бистри главу и побољшава памћење. Римљани су слачицу преузели од Грка и разнели је широм Европе. У својој кухињи су справљали муст – згуснути сок незрелог грожђа који су понекад мешали са истуцаним семеном слачице и тако добијали љути муст, или латински: must ardum, од чега постаде мустард, реч која се одржала у многим европским језицима као назив за слачицу, а и за сенф са којим и почесмо причу. Није га тешко направити: самељите семе, додајте воду, сирће или бело вино, мало соли, шећера, брашна – и то је то!