Slačice

Svi znamo šta je senf, mnogi od nas ga i vole, no mali broj zna da je njegov najvažniji sastojak seme slačica. Još manje je onih koji znaju da su slačice samonikle biljke koje rastu i u našem gradu. Niču brzo i lako, najčešće na mestima gde je zemlja malo prevrnuta, bilo okopavanjem, bilo građevinskim poduhvatima nevažno koje vrste. Ako je to mesto nedostupno kosilicama Gradskog zelenila, razviju se u lepe krupne biljke ugasito zelenog lišća sa žutim cvetićima na vrhu. Najlepši primerci rastu uz drveće u drvoredima, s one strane metalne konstrukcije koja štiti stablo.

Slačice

Slačica ima puno vrsta – kod nas su najčešće crna, bela i poljska. Sada ih više i ne poznajemo, no te hranljive, lekovite, začinske i korisne biljke iz porodice kupusnjača su prijatelji ljudskog roda već mnogo hiljada godina. Arheološka istraživanja su utvrdila da su ih još pre pet milenijuma koristili narodi koji su naseljavali Indijski potkontinent, a i danas se ondašnja kuhinja praktično ne može zamisliti bez semena crne slačice koje joj daje karakteristični ognjeno ljuti ukus, neizdrživ za nenaviknute. Ta neočekivana žestina je razlog što se u izrekama mnogih naroda seme slačice koristi kao simbol ogromne sile skrivene u maloj zapremini. Postoji priča o tome kako je persijski car Darije pred bitku sa Aleksandrom Makedonskim svome protivniku poslao vreću susama, želeći da mu poruči da ima vojnika koliko je semenki u pošiljci. Na to je Aleksandar uzvratio vrećicom ispunjenom semenom slačice što je značilo: „Ima nas mnogo manje, ali smo živa vatra“. Svi znamo ko je potom pobedio.

Slačica je inače veoma dobroćudna biljka. Kod nas se malo gaji i uglavnom se smatra mrskim korovom, no zapravo je veoma korisna za tlo na kome raste, za mikrobe i životinjice koje žive u njemu, za okolne biljke. Vole je i pčele, a med slačica je ukusan i lekovit. Mlado lišće se jede kao salata ili varivo, seme je, rekosmo, začin, ali i lekovito sredstvo. Još su ga Hipokrat i Galen koristili za lečenje prehlada, upale pluća, reumatizma, a Pitagora je visoko cenio njegovu sposobnost da bistri glavu i poboljšava pamćenje. Rimljani su slačicu preuzeli od Grka i razneli je širom Evrope. U svojoj kuhinji su spravljali must – zgusnuti sok nezrelog grožđa koji su ponekad mešali sa istucanim semenom slačice i tako dobijali ljuti must, ili latinski: must ardum, od čega postade mustard, reč koja se održala u mnogim evropskim jezicima kao naziv za slačicu, a i za senf sa kojim i počesmo priču. Nije ga teško napraviti: sameljite seme, dodajte vodu, sirće ili belo vino, malo soli, šećera, brašna – i to je to!

  1. Liberty kaže:

    Created the greatest arleitcs, you have.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*