Ако смо се до сада углавном жалили да појединих биљака у Београду има све мање, треба да кажемо и то да Београђани све више саде једно племенито дрво веома укусних и здравих плодова. Реч је о смокви. Можда је то знак да смо поверовали у глобално загревање и схватили да се смокве селе ка северу, или да смо, опоменути све већом беспарицом и говоркањима о могућем слому светског монетарног система схватили да се круг затвара и да ћемо се ускоро, попут праоца Адама и прамајке Еве одевати у њене листове. Можда је разлог и много обичнији – дрво је складно, брзо расте, лепо мирише, а укусне и хранљиве смокве много је згодније брати у својој башти него куповати на пијаци где су обично скупље од другог воћа.

Природна и првобитна станишта смокава протежу се од обала Средоземног мора до Индије где је једна врста, бенгалска смоква, проглашена за национално обележје. Данас се сади у целом свету, од Чилеа до Аустралије, свуда где клима то дозвољава. Највише их је у Турској где се сваке године произведе око триста хиљада тона сувих смокава. Археолози верују да су на једном локалитету у долини Јордана, у неолитском селу насталом још у десетом миленијуму пре нове ере открили доказе о гајењу житарица, легуминоза и смокава, што казује да је смоква једна од најстаријих култивисаних биљних врста. Неолитски људи су очито и без нутриционистичких студија знали да их оне могу квалитетно нахранити: садрже много калијума, калцијума, магнезијума, мангана, витамина К, дијетна влакна и много антиоксиданата. Делују лаксативно. Смокве су најлепше када су свеже, али се од њих могу скувати и слатко или џем. Суве смокве су одлична ужина која се може носити у џепу, а, наравно, изврсне су и у колачима и разним врстама пецива. Ако пожелите да посадите родну смокву, учините то тако што ћете у пролеће, пре појаве листова, 20 цм дугу резницу жељене врсте забости у песковиту и влажну земљу. Смоква радо ниче и из семена, попут оне која расте на додиру тротоара и зида зграде у Лазаревићевој број 4. Ова смоква не рађа јестиве плодове, мада краси читаву улицу у којој је једино дрво. Хвала свима који су могли, а нису је ишчупали.