Zova

Cvetaju zove. I one se u gradu sve ređe viđaju – ne sade se već same niču, stoga rastu samo tamo gde pedantni čistunci još nisu zašli sa svojim testerama: pod Kelemgdanskom tvrđavom, u starim dvorištima, gradskim šumarcima, uz obale reka.

Tu i tamo još poneko bere bele mirisne cvasti, za čaj ili sok. Manje je onih što beru bobice koje zru polovinom leta, a koje su prava riznica: sadrže aminokiseline, bioflavonide, karotinoide, šećere, vitamine A i V, i veoma mnogo vitamina S – samo ga u šipurcima i crnim ribizlama ima više. Od njih se pravi sok, vino, džem, slatko, nadevi za pite, a mogu se upotrebiti i kao farba – za tkanine i za kosu. Kora i listovi se ređe koriste, uglavnom kao narodni lekovi. Zova leči mnoge bolesti, od kojih su danas najčešće virusne – grip i herpes, na primer, a potom bronhitis i astmu, razne upale, opekotine, reumu, gojaznost i tako dalje. Od grana se prave svirale – najpoznatija je ona iz priče o caru Trojanu sa kozjim ušima. I ceo rod zova – Sambucus, dobio je naziv po grčkoj reči „sambuka“ što je bio naziv za drevni muzički instrument koji se od njih pravio.

U srednjem veku u zapadnoj Evropi zauzetoj istrebljivanjem veštica postojalo je verovanje da one stanuju u zovama izraslim po utrinama gde su te nesrećne i prokažene duše sahranjivane. Zato su se ljudi, pritisnuti potisnutom krivicom, ustezali da seku te grmove, bojeći se ljutnje nečistih duhova. Nasuprot tome, u slovenskoj tradiciji verovalo se da zova rasteruje zle duhove, i da je sreća držati je uz kuću jer štiti ukućane. Sicilijanci veruju da ubija zmije i rasteruje lopove. Bacanje listova na sve četiri strane sveta donosi zaštitu.Ako ne verujete u ovo, poverovaćete možda da lišće zove vas može da zaštiti od muva, a vaš vrt od lisnih vaši…

I na kraju, u doba vrhunske medicine koja leči ali ne isceljuje, koja ulepšava ali ne vraća mladost, evo saveta za one koji žude za snagom i lepotom: Kad zova cveta, a u vreme mladog Meseca, u sumrak poprskajte njen grm izvorskom vodom i recite: „Kao što ti svakog proleća zeleniš, zdrava i mirisna, tako i ja (recite svoje ime), neka ne upoznam starost, tugu i bolest.“ U leto, kad plodovi sazru, uveče pri punom Mesecu uberite onoliko bobica koliko imate godina. Zahvalite zovi i zamolite je da vam pomogne da učinite ono što ste zamislili. Vratite se kući ćutke, ne osvrćući se dok ne prekoračite prag. Plodove osušite na promaji, ne u rerni, i ne na Suncu. Kroz nedelju dana desnom rukom uzmite jednu bobicu i kažite joj: „Porasla si i sazrela sama, a ostarila – uz moju pomoć. Od tebe sam dobio/la snagu i lepotu. Neka tako bude. Hvala ti.“ Potom je nanižite na beli konac. Isto uradite i sa svim ostalim bobicama. Nisku sakrijte u krevet, pod uzglavlje, da je niko ne nađe. Ovo, kažu, pomaže da se vrati ili bar sačuva mladost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*