List: Bere se samo na nezagađenim mestima, odsecanjem gornjih delova, jer se povlačenjem čupa polegla stabljika i time uništava cela biljka. Listovi imaju ljut i malo gorak ukus sličan ukusu drugih krstašica koji tokom godine postaje sve jači. Treba ih dobro oprati da bi se uklonile larve koje su se možda na njima pričvrstile. Najbolje ih je ostaviti nekoliko sati u vodi kojoj je dodato sirće, a potom dobro isprati pod mlazom vode. Najbolje je koristi svež list, jer sušenjem i kuvanjem gubi skoro sve svoje dragocene sastojke. Donekle su prihvatljive čorbe i čajevi gde se iskoristi i voda u kojoj je kuvan, ali oni imaju mnogo blaže dejstvo. Kod pripreme obroka možda potočarku pre treba koristi kao začinsku biljku nego kao povrće. Sveži, sitno nseckani listovi svoju pikantnu ljutinu predaju „nosačima“ neutralnog ukusa kao što su maslac, sremski sir, pavlaka, majonez, kuvana jaja, krompir pire, čak i pire od jabuka. Kao začin se može koristiti i seme, na isti način kao seme slačica.

Lekovitost: Potočarka je još u antičkom svetu bila poznata i cenjena zbog hranljivih i lekovitih svojstava. Sadrži vitamine S, E, D, provitamin A, neke od V vitamina, jod, gvožđe, fosfor i kalijum. Čisti krv, ubrzava izbacivanje otrova i parazita, jača apetit, snižava temperaturu, sprečava opadanje kose, leči bubuljice… Preporučuje se kod bronhitisa i tuberkuloze, šećerne bolesti, angine pektoris, reume, oboljenja žučne kese…