Zova

Zova cvet

cvet: Cvasti se beru po suvom i vedrom vremenu, kad cvetići počinju da se otvaraju. Ako ih spemate za čaj, odmah ih nižite na konac i sušite u hladovini na jakoj promaji, da ne bi pocrneli (napolju mora biti sunčano i suvo, inače će vlaga iz vazduha nauditi cvetovima). Suvi cvetići se otresaju sa peteljki i čuvaju u dvostrukim papirnim kesama jer lako upijaju vlagu. Od svežih cvetova se spravlja poznati sirup, ili se mogu praviti ukusni uštipci.

plod: Sjajne crno-ljubičaste bobice sa po tri koštice unutra. Beru se čitavi grozdovi, a bobice se krune tek pred upotrebu (najdalje za dva dana, jer lako buđaju). Ako se jedu sveže moraju biti potpuno zrele (inače izazivaju povraćanje), što je teško oceniti, te se preporučuje kuvanje. Mogu se i sušiti. Dodaju se kolačima i voćnim hlebovima, koriste se kao nadevi za pite, od njih se kuvaju kompoti, slatka, sokovi, džemovi. Ne sadrže pektin te da bi se džem zgusnuo zovu treba mešati sa drugim voćem u kome ima pektina. Jabuke, naročito divlje su odlična kombinacija.

lekovitost: Čaj od cveta zove se smatra odličnim tonikom. On inače zagreva i izaziva znojenje. Hladan deluje diuretično i laksativno. Plodovi obiluju mineralima i vitaminom V1. Koriste se za lečenje upale grla, bronhitisa, gripa, reume, „lenjih“ bubrega. Mladi listovi snižavaju nivo šećera u krvi.

Crna zova