„Ova biljka je našem narodu osim mnogih drugih koje su rasta viđenijeg, cveta i mirisa lepšeg, najmilija, čemu je uzrok taj što bosiljak prati Srbina kroz sve ozbiljnije prilike u životu, od rođenja, gde se mladencu kita bosiljka u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, do smrti, gde mu sestrina ili boleće koje srodnice ruka struk bosiljka na grob posadi“ pisao je Josif Pančić u svojoj Botanici iz 1868. godine. Ovo i dalje važi: danas u gradu najčešće nemamo bašte sa „smiljem i bosiljem“, no količina rasada koji se u proleće proda na pijacama svedoči da mnogi još uvek žele da imaju bosiljak kraj sebe: kao ukras, zaštitu, lek, začin i obavezan deo slavskog kolača.

Detaljnije

Do sada smo, nabrajajući znane i neznane biljčice koje nepozvane rastu u Beogradu, pomnjali ‘travu od devet bolesti’, potom i ‘travu od četrdeset bolesti’, no, evo danas, na dan sv. Jovana Biljobera, stigosmo i do ‘trave od devedeset i devet bolesti’, koju mnogi narodi, pa i naš, zovu travom svetog Jovana. Mi je zovemo i bogorodičinom travom, a sve češće malo razumljivim, no svima znanim imenom – kantarion.

Detaljnije

„Čuvarkuća je bolja na kući, nego dva psa pred kućom“ – piše u „Rečniku srpskih narodnih verovanja o biljkama“ Veselina Čajkanovića. No, nisu samo Srbi ti koji veruju u to da čuvarkuća čuva kuću od gromova, lopova, veštica, bolesti, i uopšte svake nesreće – gotovo identična uverenja zabeležena su u doslovce svim zemljama u kojima ona uspeva. Postojbina joj je inače Evropa: njen južni i centralni deo, i to visoke planine gde raste na gotovo golom kamenu, izložena mrazu i žegi, vodi i suši, vetru, oluji, i naravno – gromovima.

Detaljnije

Stariji sugrađani se sećaju da je nekada u Beogradu bilo mnogo više dvorišta sa voćkama, među kojima su bile i kajsije koje smo sa uživanjem ponekad krali i jeli zelene. Kada bismo preterali boleo nas je stomak, nekada smo čak i povraćali, ali od kajsija nismo odustajali. Voleli smo ih i kad sazru, a i kao džem, u palačinkama ili na hlebu s puterom.

Detaljnije

Među voćkama koje se zahvaljujući slučaju ili dobroj volji pojedinaca još uvek mogu videti u širem centru Beograda, treba pomenuti višnje o kojima se inače malo govori. One su nekako uvek u senci svojih srodnica – trešanja koje ih nadmašuju veličinom stabla, ploda, i, obavezno, cenom na pijacama. Opet, proizvode od višanja – kolače, pite, sok, slatko, će, zbog osvežavajuće kiselog ukusa, malo ko odbiti. Tu se nekako naša znanja o višnji uglavnom završavaju, i zato nije na odmet da čujemo još ponešto.

Detaljnije

Ako ljude oko sebe upitate za biljke, mnogi će odgovoriti da poznaju samo tri vrste: travu, žbunje i drveće. Drveće je, kažu, ono visoko, žbunje je srednje, a trava ono nisko, što raste pri zemlji. Ponekad se pominju lekovite, magijske, pa i narkotičke trave, ali te biljke ne pripadaju uvek velikoj familiji trava. Ta familija je inače ogromna: broji oko 600 rodova i 10.000 vrsta koje rastu u čitavom svetu, osim centralnog Grenlanda i Antarktika, obrastajući trećinu kopnenih površina na planeti. Ima ih u svim veličinama: od par santimetara do preko 40 metara, koliko su visoki neki bambusi koji takođe pripadaju travama.

Detaljnije

Svi znamo šta je senf, mnogi od nas ga i vole, no mali broj zna da je njegov najvažniji sastojak seme slačica. Još manje je onih koji znaju da su slačice samonikle biljke koje rastu i u našem gradu. Niču brzo i lako, najčešće na mestima gde je zemlja malo prevrnuta, bilo okopavanjem, bilo građevinskim poduhvatima nevažno koje vrste. Ako je to mesto nedostupno kosilicama Gradskog zelenila, razviju se u lepe krupne biljke ugasito zelenog lišća sa žutim cvetićima na vrhu. Najlepši primerci rastu uz drveće u drvoredima, s one strane metalne konstrukcije koja štiti stablo.

Detaljnije

„Kada bih se selila nekuda iz ove zemlje, ponela bih stari lonac u koji bih posadila muškatlu i stavila ga na prozor da me podseća na dom.“ Ova izjava jedne sugrađanke kazuje da cveće na prozoru kuću čini domom, i da su rascvetale muškatle koje stan pune svetlom i prijatnom atmosferom za mnoge ostale simbol porodične topline.

Detaljnije

Iz nedelje u nedelju govorimo o biljkama koje sa nama žive u gradu. Ispostavilo se da nema bezvrednih ni beznačajnih, da nas svaka na svoj način krasi, hrani, štiti i isceljuje. Ipak, dosad ne pomenusmo onu koju i nauka zove spasiteljicom: salviju, ili, po naški, žalfiju – ljubimicu i uzdanicu svih koji znaju da ime nije slučajno dobila. Jedna legenda pripoveda da je spasila i Bogorodicu, sakrivši je kad je sa Hristom u naručju bežala pred Irodovim vojnicima. Kada je opasnost prošla, Mati Božja se zahvalila: „Od ovoga dana, u veke vekova ljudi će te voleti, a ja ti darujem moć da ih lečiš od svih bolesti. Spasavaj ih od smrti, kao što si i mene danas spasila“. I od toga dana, kažu, žalfija leči ljude.

Detaljnije

Pred zgradom prekoputa učeničkog internata u ulici Radoja Domanovića i ovog proleća je nabujao zanosno lep grmić mirisne nane. On svakako nije jedini u gradu: nezahtevna nana i bez posebne nege raste po dvorištima, ukraj travnjaka, sve češće i u saksijama. Verovatno je to najpoznatija i najomiljenija aromatična biljka: gotovo da nema doma ni restorana gde se gostu ne može ponuditi njen osvežavajući čaj.

Detaljnije