Цветају зове. И оне се у граду све ређе виђају – не саде се већ саме ничу, стога расту само тамо где педантни чистунци још нису зашли са својим тестерама: под Келемгданском тврђавом, у старим двориштима, градским шумарцима, уз обале река.

Ту и тамо још понеко бере беле мирисне цвасти, за чај или сок. Мање је оних што беру бобице које зру половином лета, а које су права ризница: садрже аминокиселине, биофлавониде, каротиноиде, шећере, витамине А и В, и веома много витамина С – само га у шипурцима и црним рибизлама има више. Од њих се прави сок, вино, џем, слатко, надеви за пите, а могу се употребити и као фарба – за тканине и за косу. Кора и листови се ређе користе, углавном као народни лекови. Зова лечи многе болести, од којих су данас најчешће вирусне – грип и херпес, на пример, а потом бронхитис и астму, разне упале, опекотине, реуму, гојазност и тако даље. Од грана се праве свирале – најпознатија је она из приче о цару Тројану са козјим ушима. И цео род зова – Sambucus, добио је назив по грчкој речи „самбука“ што је био назив за древни музички инструмент који се од њих правио.

Детаљније

Ових дана, у београдском ваздуху се нешто променило: кроз испарења издувних гасова пробија се мирис јоргована. Неко време изгледало је да ће нестати из града: Стара дворишта полако мењају власнике, па ако на њима и не никне зграда, зидају се нове, много веће куће са новим, много мањим баштама у којима више нема липа, дудова, трешања, јоргована и јасмина… Уместо њих саде се магнолије, украсне руже и четинари, трава „на метар“, фонтане, па и базени. Стерилан, само оку допадљиви свет без мириса, пчела, дечјег смеха, птичјег цвркута, лептирова, мачића…

Детаљније

Радости понекад има тако мало да је и заборавимо, али сада је дошао њен час, сада се она свуда осмехује – на травњацима, у вртовима, пукотинама на асфалту, на старим зидовима, чак и крововима… Заодева се у обичан, свима знани и зато занемарени цвет – маслачак. Ко мисли да његова радост станује на неком другом, удаљеном месту до кога не може свако доћи, да је она нешто још невиђено, необично, раскошно и потпуно посебно, обично не зна како да до ње дође. А она је ту – скривају је само наше незнање и предрасуде.

Детаљније

Време је за лепоту. Она се показује у градским вртовима, иза ограда које је штите од неуких крадљиваца који би да је одломе, понесу са собом и ставе у вазу, не знајући да тамо неће потрајати ни дан. Лепота цвета на дрвцима сиве коре и голих грана, помаља се из дугуљастих пупољака и шири у крунице као начињене од најфинијег порцулана: обично су споља љубичасте, а изнутра беле, мада има и потпуно белих. Зову их заједничким именом – магнолије.

Детаљније

Једна изрека каже да је пролеће сигурно почело тек када се једним стопалом може стати на бар седам белих рада. У београдским парковима са задовољством одмах можемо утврдити да је пролеће у пуном јеку. За овај цветић се у ботаничком речнику може наћи много лепих имена: јарко сунце, дикино око, красуљак, вртипоп, бабајања, овчица, искрица…

Детаљније

Крај је марта. Љубичице цветају на Кошутњаку, Звездари, Авали, у баштама око старих кућа, често и ван дворишта. Њихов неодољиви шарм још у античко време обезбедио им је место у свеколиким љубавним напицима. Много столећа касније и Шекспир помиње те напитке с љубичицама. Има их и у нашим народним песмама, на пример, у песми „Деветоро биље“ у којој дилбер Анђелија прича како је мужу у прву вечеру ставила одабрано биље, међу њима и „љубичице, да jе свагда љуби“.

Детаљније

Дошло је пролеће, не зато што Земља управо пролази кроз тачку пресека небеског екватора и еклиптике, већ што је пролећно небо сада широм отворено: откључао га је бледожути цветић – кључар неба. Прича се да он отвара и друга врата – од зачараних замкова, или од подземних ризница, на пример. Некад су деца јела његове слаткасте латице да би могла да виде вилински свет. Или, везиван је кравама за репове, да им вештице не краду млеко. Тај чаробни цвет је сасвим обичан, и име му је такво: Primula vulgaris – обична јагорчевина. Дакле, нису то оне примуле јарких боја које се продају за осми март или се намерно саде пред кућом, већ оне најобичније, раштркане по приградским шумарцима или незнано како долутале на полуугажене травњаке пред зградама…

Детаљније

Драги Београђани, уместо у кафиће, кладионице и играонице, пођите на Авалу. Јер, тамо већ неко време цвета дрен. А ко хоће да се ослободи дремежа и лењости, кад види први процветали дрен, треба да му приђе и каже: „Ја видех зелен дрен, предадох му дријем и лијен!“ Ко жели да буде здрав, треба да убере дренову гранчицу и да је спусти у воду којом ће се сутра умити. Ко жели мир у кући, треба да од дрена направи венчић кроз који ће повремено поглêдати своје укућане…

Детаљније

Биљке одлично знају да су дани већ дуги. Још наизглед притајене због ниских температура, полако из земље усисавају снагу за скок у ново пролеће. Ако загрлите стабло брезе и прислоните уво на њега можда ћете чути како под кором већ колају сокови које моћна пумпа диже на висину да нахрани набубреле пупољке. У ово доба, пре појаве првих листова, некад се из стабала скупљао сок. Безбојан је, слаткаст и здрав: чисти крв, кожу, зглобове, лечи бубрежне болести и гојазност, негује и јача косу. Једно стабло може дати и више од сто литара. Сок брезе се чува у сенци а може трајати дуго: стајањем само добија резак укус због ферментације шећера. Данас се више не пије, нико га ваљда и не скупља: Самуило Барон и његова жена Катарина из села Шумарак у Делиблатској пешчари су последњи за које знамо да су то до недавно радили. На интернету се може наћи податак да се у Шкотској још увек производи брезово вино – можда се ускоро неко досети да почне да га увози.

Детаљније

Снег се полако повлачи из београдских вртова, а са њим и последње висибабе које су у њима ове године цвале још од јануара. Иако нас у школама упорно убеђују да су висибабе весници пролећа, оне су заправо зимско цвеће чије зелено лишће никне из подземне луковице још у децембру – наравно, ако нема снега и леда. Чим временске прилике дозволе појављују се пупољци, а за њима и цветови. Ако у међувремену падне снег, једноставно застану и стрпљиво чекају. Чим снег почне копнити, настављају где су стале… И тако, расту и цветају у наставцима, у јануару, у фебруару, у марту… Неважно кад, висибабе увек дочекају свој час у коме ће прославити живот љупким и мирисним звончићима. Индијанци их стога сматрају оличењем храбрости, издржљивости и непоколебиве оданости… Хришћанска традиција Западне Европе посветила их је, онако чисте и беле, празнику Сретења, т.ј. очишћења Девице Марије, који се по грегоријанском календару слави 2. фебруара.

Детаљније