Zova

Cvetaju zove. I one se u gradu sve ređe viđaju – ne sade se već same niču, stoga rastu samo tamo gde pedantni čistunci još nisu zašli sa svojim testerama: pod Kelemgdanskom tvrđavom, u starim dvorištima, gradskim šumarcima, uz obale reka.

Tu i tamo još poneko bere bele mirisne cvasti, za čaj ili sok. Manje je onih što beru bobice koje zru polovinom leta, a koje su prava riznica: sadrže aminokiseline, bioflavonide, karotinoide, šećere, vitamine A i V, i veoma mnogo vitamina S – samo ga u šipurcima i crnim ribizlama ima više. Od njih se pravi sok, vino, džem, slatko, nadevi za pite, a mogu se upotrebiti i kao farba – za tkanine i za kosu. Kora i listovi se ređe koriste, uglavnom kao narodni lekovi. Zova leči mnoge bolesti, od kojih su danas najčešće virusne – grip i herpes, na primer, a potom bronhitis i astmu, razne upale, opekotine, reumu, gojaznost i tako dalje. Od grana se prave svirale – najpoznatija je ona iz priče o caru Trojanu sa kozjim ušima. I ceo rod zova – Sambucus, dobio je naziv po grčkoj reči „sambuka“ što je bio naziv za drevni muzički instrument koji se od njih pravio.

Detaljnije

Jorgovan

Ovih dana, u beogradskom vazduhu se nešto promenilo: kroz isparenja izduvnih gasova probija se miris jorgovana. Neko vreme izgledalo je da će nestati iz grada: Stara dvorišta polako menjaju vlasnike, pa ako na njima i ne nikne zgrada, zidaju se nove, mnogo veće kuće sa novim, mnogo manjim baštama u kojima više nema lipa, dudova, trešanja, jorgovana i jasmina… Umesto njih sade se magnolije, ukrasne ruže i četinari, trava „na metar“, fontane, pa i bazeni. Sterilan, samo oku dopadljivi svet bez mirisa, pčela, dečjeg smeha, ptičjeg cvrkuta, leptirova, mačića…

Detaljnije

Maslačak

Radosti ponekad ima tako malo da je i zaboravimo, ali sada je došao njen čas, sada se ona svuda osmehuje – na travnjacima, u vrtovima, pukotinama na asfaltu, na starim zidovima, čak i krovovima… Zaodeva se u običan, svima znani i zato zanemareni cvet – maslačak. Ko misli da njegova radost stanuje na nekom drugom, udaljenom mestu do koga ne može svako doći, da je ona nešto još neviđeno, neobično, raskošno i potpuno posebno, obično ne zna kako da do nje dođe. A ona je tu – skrivaju je samo naše neznanje i predrasude.

Detaljnije

Magnolija

Vreme je za lepotu. Ona se pokazuje u gradskim vrtovima, iza ograda koje je štite od neukih kradljivaca koji bi da je odlome, ponesu sa sobom i stave u vazu, ne znajući da tamo neće potrajati ni dan. Lepota cveta na drvcima sive kore i golih grana, pomalja se iz duguljastih pupoljaka i širi u krunice kao načinjene od najfinijeg porculana: obično su spolja ljubičaste, a iznutra bele, mada ima i potpuno belih. Zovu ih zajedničkim imenom – magnolije.

Detaljnije

Bela rada

Jedna izreka kaže da je proleće sigurno počelo tek kada se jednim stopalom može stati na bar sedam belih rada. U beogradskim parkovima sa zadovoljstvom odmah možemo utvrditi da je proleće u punom jeku. Za ovaj cvetić se u botaničkom rečniku može naći mnogo lepih imena: jarko sunce, dikino oko, krasuljak, vrtipop, babajanja, ovčica, iskrica…

Detaljnije

Ljubičica

Kraj je marta. Ljubičice cvetaju na Košutnjaku, Zvezdari, Avali, u baštama oko starih kuća, često i van dvorišta. Njihov neodoljivi šarm još u antičko vreme obezbedio im je mesto u svekolikim ljubavnim napicima. Mnogo stoleća kasnije i Šekspir pominje te napitke s ljubičicama. Ima ih i u našim narodnim pesmama, na primer, u pesmi „Devetoro bilje“ u kojoj dilber Anđelija priča kako je mužu u prvu večeru stavila odabrano bilje, među njima i „ljubičice, da je svagda ljubi“.

Detaljnije

Jaglika (jagorčevina)

Došlo je proleće, ne zato što Zemlja upravo prolazi kroz tačku preseka nebeskog ekvatora i ekliptike, već što je prolećno nebo sada širom otvoreno: otključao ga je bledožuti cvetić – ključar neba. Priča se da on otvara i druga vrata – od začaranih zamkova, ili od podzemnih riznica, na primer. Nekad su deca jela njegove slatkaste latice da bi mogla da vide vilinski svet. Ili, vezivan je kravama za repove, da im veštice ne kradu mleko. Taj čarobni cvet je sasvim običan, i ime mu je takvo: Primula vulgaris – obična jagorčevina. Dakle, nisu to one primule jarkih boja koje se prodaju za osmi mart ili se namerno sade pred kućom, već one najobičnije, raštrkane po prigradskim šumarcima ili neznano kako dolutale na poluugažene travnjake pred zgradama…

Detaljnije

Dren

Dragi Beograđani, umesto u kafiće, kladionice i igraonice, pođite na Avalu. Jer, tamo već neko vreme cveta dren. A ko hoće da se oslobodi dremeža i lenjosti, kad vidi prvi procvetali dren, treba da mu priđe i kaže: „Ja videh zelen dren, predadoh mu drijem i lijen!“ Ko želi da bude zdrav, treba da ubere drenovu grančicu i da je spusti u vodu kojom će se sutra umiti. Ko želi mir u kući, treba da od drena napravi venčić kroz koji će povremeno poglêdati svoje ukućane…

Detaljnije

Breza

Biljke odlično znaju da su dani već dugi. Još naizgled pritajene zbog niskih temperatura, polako iz zemlje usisavaju snagu za skok u novo proleće. Ako zagrlite stablo breze i prislonite uvo na njega možda ćete čuti kako pod korom već kolaju sokovi koje moćna pumpa diže na visinu da nahrani nabubrele pupoljke. U ovo doba, pre pojave prvih listova, nekad se iz stabala skupljao sok. Bezbojan je, slatkast i zdrav: čisti krv, kožu, zglobove, leči bubrežne bolesti i gojaznost, neguje i jača kosu. Jedno stablo može dati i više od sto litara. Sok breze se čuva u senci a može trajati dugo: stajanjem samo dobija rezak ukus zbog fermentacije šećera. Danas se više ne pije, niko ga valjda i ne skuplja: Samuilo Baron i njegova žena Katarina iz sela Šumarak u Deliblatskoj peščari su poslednji za koje znamo da su to do nedavno radili. Na internetu se može naći podatak da se u Škotskoj još uvek proizvodi brezovo vino – možda se uskoro neko doseti da počne da ga uvozi.

Detaljnije

Visibaba

Sneg se polako povlači iz beogradskih vrtova, a sa njim i poslednje visibabe koje su u njima ove godine cvale još od januara. Iako nas u školama uporno ubeđuju da su visibabe vesnici proleća, one su zapravo zimsko cveće čije zeleno lišće nikne iz podzemne lukovice još u decembru – naravno, ako nema snega i leda. Čim vremenske prilike dozvole pojavljuju se pupoljci, a za njima i cvetovi. Ako u međuvremenu padne sneg, jednostavno zastanu i strpljivo čekaju. Čim sneg počne kopniti, nastavljaju gde su stale… I tako, rastu i cvetaju u nastavcima, u januaru, u februaru, u martu… Nevažno kad, visibabe uvek dočekaju svoj čas u kome će proslaviti život ljupkim i mirisnim zvončićima. Indijanci ih stoga smatraju oličenjem hrabrosti, izdržljivosti i nepokolebive odanosti… Hrišćanska tradicija Zapadne Evrope posvetila ih je, onako čiste i bele, prazniku Sretenja, t.j. očišćenja Device Marije, koji se po gregorijanskom kalendaru slavi 2. februara.

Detaljnije