Под Сунцем које је већ веома близу тачке летњег солстиција цвеће на прозорима и балконима увелико цвета: мушкатле, петуније, лепи јова, и још много тога. Један дугачки балкон окићен драгољубом у свим нијансама од жуте до наранџасто-црвене боје подсетио нас је да свакако треба да кажемо нешто о биљци са тако лепим именом. Оно и само много говори, али, мада звучи веома домаће, ипак је драгољуб стигао у Европу тек у 17. столећу, а у наше крајеве вероватно и пар векова касније.
У градским, и још више приградским вртовима и овога маја цветали су божури – разнобојни и раскошни, свечани попут скупоцених кинеских свилених тканина у које су некада уткиване њихове слике као симболи части и достојанства. У Кини се овај задивљујући цвет из биљне породице љутића култивише већ више од две хиљаде година током којих је створено много различитих варијетета. Постоје и самоникле врсте – има их у Азији, источној Европи и Северној Америци. Расту и у нашој земљи, где су, нажалост, одавно стекле статус ретких и угрожених врста.
„Мртав у земљу пао, жив из земље устао, црвену капу бацио и људе успавао.“ Ко то ради? Дивљи макови, или булке. Оне цветају у мају и сада је немогуће не приметити их на песку Новог Београда, дуж ауто-пута и речних насипа. Њихова јарко црвена боја пламти у зеленој трави наговештавајући врелину, пуноћу и родност лета које је тек пред нама. Булке су још пре много хиљада година, од самих почетака обраде земље, нераздвојно биле повезане са земљорадњом, те су нашле места у свим култовима и ритуалима којима је требало обезбедити добар род.
Свакога дана медији нам шаљу поруку да свет више није здрав: да је земља оболела, да су ваздух и вода оболели, да је клима оболела, да је живи свет оболео, да су наравно и људи, а међу њима и ви, који то слушате, оболели. Исти медији нам, најчешће путем рекламних порука, нуде и решења, не јевтина, која нас неће баш излечити, али ће сузбити симптоме, и – бићемо као здрави! Али, да ли сте се упитали како изгледа истинско здравље? Какав је то осећај? Какав укус? Какав мирис? Дајемо бесплатан одговор: постоји биљка, која расте и у Београду, која мирише на здравље, и зове се – здравац.
Чудесне и моћне биљке расту свуда око нас, налазећи начина да опстану некако и у граду који према њима није благонаклон, већ напротив нетрпељив. Једна таква биљка је чичак. На помен тог имена старији Београђани се сећају његових цветних главица обавијених готово лепљивим, меким и при врху свијеним бодљицама којима су се некада гађали и које су се баш тешко вадиле из косе.
Мада никако није ретка врста, коприва се у Београду не виђа често: има је понегде на травњацима, у понеком старом и помало запуштеном дворишту, око Калемегдана, на Ади, у Кошутњаку… И када је примећена, мало ко јој се радује: занимљиво је да имамо на уму још само то да жари, и да смо некако одвећ брзо заборавили све њене добре и благодатне особине којима су људи вековима користили.
Ако се ових дана у преподневним часовима задесите негде у близини београдских пијаца можда ћете запазити да многи који се враћају кућама из куповине у цегерима носе и букетић зумбула. Он није скуп: кошта отприлике колико и векна хлеба, али они којима је и то издатак ипак се одлучују да га купе, јер, мада зумбул никако није јестив, његов мирис може да нахрани душу.
Ево и априла, а у граду се воћке још нису окитиле раскошним цветом. Тек покоји бадем, понека кајсија или гранчица џанарике. У очекивању да се бехар ипак ових дана догоди, говорићемо о џанарикама, дивљим рођакама шљиве које стварају неке од најлепших пролећних призора у Београду. Самоникле џанарике или ринглови, оне са зеленим лишћем и густим белим цветовима, незаслужено су истеране на ничија земљишта уз ивице шумрака на ободу града. Врста ипак није прокажена: на одржаваним зеленим површинама има много украсних дрваца црвеног лишћа и ружичастих цветова, а вешти белосветски селекционари успели су чак и да начине варијетет Nigra чије је лишће, као што име казује – црно.
Хладноћа са снегом која је ове године испратила зиму није уплашила прво цвеће: љубичице и јагорчевине се нису збуниле ни повукле, поготово не мишјакиња и русомача. О њима смо већ говорили. Међутим, сви упорно прећуткујемо још једну биљчицу која је заједно са горе набројаним одважно искорачила у ново пролеће – црвену мртву коприву.
Има већ пар недеља како на градским пијацама купујемо гране врба са новим пупољцима обраслим сивкастим, меким омотачем. Тај такозвани „врбопуц“ је један од првих истинских весника пролећа. Врба је, као што ћемо видети, веома моћно дрво, а кажу да је то зато што након зиме оживљава пре свег осталог дрвећа, те успева да од Сунца упије најчистију и најдрагоценију пролећну енергију. У словенској митологији била је посвећена Јарилу, једном од аспеката Сунца који је господарио вегетацијом и плодношћу.