У лето под врелим Сунцем многе биљке свом снагом производе опојне мирисе који нас зову да напустимо град и пођемо у поља, брда или планине. Ако бисмо умели да их препознамо, уберемо и правилно осушимо, многе би у кухињама постале драгоцени, ароматични и лековити зачини или чајеви. Многи Београђани на жалост не могу себи да приуште летњи одмор ван града. Али, ако не може Мухамед брегу, онда ће брег Мухамеду: неке од тих ароматичних биљака доселиле су се овде, да буду близу нас. Говорићемо данас о морачу – мирисном, топлом, слаткастом зачину Средоземља који расте и у Београду и то, за разлику од својих земљакиња, жалфије и лаванде, углавном самоникло.

Морач је моћна мирисна трајница, блиска рођака нама познатијих зачинских биљки као што су першун, целер или рецимо мирођија, на коју толико личи да ће многи продавци на пијаци покушати да вам га продају уместо ње. Видећете га најчешће крај путева, на сиромашном и сушном земљишту, а веома често на гомилама преврнуте земље око недавно подигнутих зграда. Има га, или га је бар доскора било, код окретице тролејбуса на Бањици, у Денковој башти, на пешчаном земљишту Новог Београда, на Панчевачком насипу…

Већ много хиљада година становници Медитерана, Блиског и Средњег Истока га користе као храну, зачин и лек. Он олакшава варење, спречава грчеве и појаву гасова у цревима, освежава дах, чисти плућа, избацује воду, подстиче лучење млека. Стари Грци су га користили још и против реуме, за ублажавање глади, и за испирање очију. Римљани су га највише ценили баш као траву за очи: Плиније на пример тврди да га и змије једу како би имале оштрији вид. Либанци, Авганистанци, Пакистанци, Индијци – сви имају слична уверења, те семе морача обилато користе у исхрани. Додајмо узгред да и савремени експерименти указују на његову могућу употребу за лечење глаукома. Морач још и растерује инсекте, а у средњем веку се веровало да се, обично у спрези са кантарионом, може употребити и за растеривање мађија и злих чини.

Норманско-саксонски живаљ сматрао га је једном од девет својих светих биљака.
Морач је још у Старој Грчкој био света и поштована трава: ондашњи древни мит казује да је Прометеј употребио управо његову стабљику да би боговима украо ватру и даривао је људима. Те стабљике потом су дуго коришћене у Дионизијским винским свечаностима, између осталог и из веома практичних разлога: кад би се пијани слављеници посвађали, тукли су се њима и тако пролазили без већих повреда. Да ли би ово требало да чују и ватрени навијачи наших фудбалских клубова?