У градским, и још више приградским вртовима и овога маја цветали су божури – разнобојни и раскошни, свечани попут скупоцених кинеских свилених тканина у које су некада уткиване њихове слике као симболи части и достојанства. У Кини се овај задивљујући цвет из биљне породице љутића култивише већ више од две хиљаде година током којих је створено много различитих варијетета. Постоје и самоникле врсте – има их у Азији, источној Европи и Северној Америци. Расту и у нашој земљи, где су, нажалост, одавно стекле статус ретких и угрожених врста.

Мада је, као и остали љутићи, божур заправо отровна биљка, у рукама зналаца он постаје задивљујући лек. Научно име вртног божура, Paeonia officinalis, садржи престижну одредницу „лековит“, а цео род је добио назив по лекару Пеану, ученику Асклепија, бога лекарске вештине. Њему је Латона, мајка Аполона и Артеимде, открила тајну корена којим је потом успешно лечио и људе и богове. Тај корен је чувао шарени детлић који је кљувао очи свакоме ко је покушавао да га ископа, те га је Пеан зато копао ноћу, кад је детлић спавао. Њиме је и самог Хада, бога подземног света, излечио од тешке ране. Асклепију успеси ученика нису давали мира. Мучен завишћу, на крају је решио да га отрује. Мрачни Хад, захвалан за исцељење, није допустио да Пеан нестане: претворио га је у биљку чијим се кореном тако успешно служио. И тако је Пеан и даље чинио чуда. У та древна времена корен божура се заиста сматрао чудотворним: чак су га и морепловци носили са собом верујући да је поуздано средство против бура и других опасности. Веровало се и да изгони зле духове, растерује привиђења, смирује грчеве. Зато се корен сецкао на комадиће, низао на конац попут перли и носио око врата. Сам Гален, велики римски лекар, приповедао је како је видео дечака оболелог од падавице који је носио такву огрлицу. Када се она случајно покидала и спала, дечак је, каже Гален, одмах добио напад који се смирио изненада као што се и појавио истога часа када је огрлица враћена на место. Ова прича је у медицинским круговима Европе сматрана веродостојном све до освита модерног доба. Данас се препарати од божура продају у биљним и хомеопатским апотекама где се и даље препоручују за дуг списак различитих болести.

Некада су божур звали царским цветом, данас га зову и сеоска ружа. Цвета кратко, али живи дуго, и више од сто година. Када су некада деци надевана имена попут: Божур и Божурка, тиме су им намењивани лепота и дуг живот. Данас су нам та имена смешна, деци дајемонеразумљива страна имена, а име Божур добио је само један београдски мачор који ускоро слави 15. рођендан.