Када седите у хладу винове лозе са које у ове топле јесење дане висе зрели гроздови имате осећај да сте коначно код куће и да нигде више не треба да журите, јер сте ево управо већ стигли. Овај осећај се јавља чак и ако се ово догађа у центру града који вас журбом доводи на ивицу хистерије истог тренутка кад ступите на улицу. Ма како се чинило чудним, ових дана и у Београду зри грожђе, скривено у двориштима или окачено на ограде и капије мирнијих улица. Углавном је непримећено, јер зна се: храна се купује у маркету, а лек у апотеци, но још увек понеко захвално пружи руку за слатким воћем.

Данас се, каже горка шала, и од грожђа може правити вино. Некада, вино се правило само од њега, те се биљка на којој расте зове, како другачије, него винова лоза. Чак и она дивља, што расте у шумама уз речне обале, и што горе, високо међу гранама дрвећа, рађа ситне тамнољубичасте плодове које једу само птице и чудаци. Међутим, пре много миленијума дивље грожђе су јели сви становници јужне и средње Европе, а међу њима и наши давни суграђани који на месту данашње Винче пре 8000 година саградише град. Вино је само мало новијег датума: 1996. године археолози су у данашњем северном Ирану открили 7000 година старе крчаге за чување вина. Справљали су га сви познати стари народи, од Јермена и Грузина до Египћана, од Етрураца до старих Кинеза. Први пут ушло је у књижевност у древном сумерском Епу о Гилгамешу, а потом су га описали и опевали и многи други, нарочито стари Грци и Римљани. Римљани су култивисану лозу и производњу вина пронели широм своје империје. Пили су много (као доказ, остаде нам пословица In vino veritas), мада данашње винопије не би уживале на њиховим гозбама: наиме, Римљани су махом пили смлачено вино које је уз то било и засољено!

Но и без вина грожђе остаје прворазредна намирница која храни, чисти и лечи. Незрелим бобицама некад се лечио бол у грлу, листовима су заустављана крварења и лечени упаљени хемороиди, суво грожђе се јело против констипације и туберкулозе, а зрело грожђе против канцера, колере, малих богиња, вртоглавица, болести бубрега, јетре, крвних судова. Многа лековита својства крију се и у коштицама, које, дакле, треба жвакати. Соком који капље из грана орезаних о св. Трифуну који се у народу зове још и св. Зарезоја лечиле су се кожне и очне болести… У младо лишће винове лозе завијају се сарме – традиционални специјалитет балканских народа којим се заиста можемо дичити. Ваљда ће се једном у некој од ТВ емисија коначно појавити нека права домаћицу да покаже нацији како се праве те сарме, и, још важније, како се лист бере и оставља у тегле!