Када је неко заиста добар, кажемо да је „права добрица“. Но, упитајмо се колико је тек добар онај кога сви зову „добричица“? Тај неко постоји, то је љупка биљчица која живи са нама. Расте на готово сваком травњаку, увек је ту, чак и зими се на њеним пузећим стабљикама задржавају срцолики листићи. А у пролеће читава биљка живне, на њој се усправе стабљичице са пуно новог, понекад црвенкастог лишћа и љупким плаво-љубичастим цветићима по којима се препознаје да припада великој фамилији уснатица… Као и сви други чланови те фамилије и добричица је ароматична. Мирис јој издалека подсећа на мирис нане, само није јасан и оштар, па је зато зову и псећом наном. То је име због кога би могли да помислимо да се ради о безначајном створу, али ту ће нас потпуно разуверити чињеница да Руси добричицу зову „травом од четрдесет болести“!

Списак невоља и тегоба код којих добричица помаже је више него упечатљив. Почиње са зујањем у ушима и губитком слуха, проблемима са очима и различитим кожним обољењима, а онда се шири на болести дисајних органа, органа за варење, болести бубрега и бешике, слезине, вена и нерава, на преломе костију и уганућа, поремећаје метаболизма… Спектар примене је практично неограничен, а поједини травари сматрају да није на одмет додати је у било коју мешавину трава. Можда би требало посебно нагласити да смирује упале жучи и бубрега изазване присуством каменова, као и да помаже избацивање ситнијих творевина. Сок од свеже убране пролећне биљке је веома цењен у лечењу цирозе и рака јетре, грла, бронхија и плућа. Руска научна истраживања су потрвдила његово противтуморно и противметастатичко дејство, као и способност да исцељује оштећене ћелије јетре и убрзава њихово обнављање. Стара германска племена су високо ценила добричицу коју су сматрали светом биљком – заштитницом од готово свих невоља. Скандинавске легедне причају да је једино Сив, нежна плавокоса богиња плодности и земљорадње, могла да умири и укроти жучну нарав њеног супруга Тора. То је постизала кувајући често јела и напитке у које је додавала добричицу. Да, она се може и јести, али због нагорког и мало пекућег укуса треба је користити као зачински додатак, нарочито у пролећним салатама. То је уосталом потребно и зато што се у прекомерним дозама добричица преображава у своју супротност – постаје штетна.

Добричица може бити и украсна биљка: култивисани варијетети са шареним, беличасто прошараним лишћем заиста лепо изгледају. Биљна магија каже да, када расте близу куће штити укућане од неслоге, невоља и болести, и да се стара да у новчанику увек буде довољно новца. Па док не проради привреда и не порасту плате, пробајмо с добричицом, само – немојмо претеривати!