Када се говори о београдском дрвећу, треба неизоставно поменути тополе чији се број неумитно смањује. Оне одлазе појединачно или у групама, као пре неколико година са Аде, умиру без гласа под налетом пиштећих тестера, уз неуверљива објашњења и оправдања одговорних, а најчешће и без њих. Кад их је још било у граду, понеко се жалио на њихове «маце» – свиленкасте носаче зрелог семена које је разносио ветар и које су се заиста свуда могле завући.

То је некоме можда правило додатни посао, понекад и непријатност, но свакако занемарљиву у односу на оно што топола чини у нашу корист, а о чему нам никада ништа није речено. Зашто би тополе морале расти у градовима? Зато што су ненадмашни природни филтери који чисте ваздух од прашине и гасова, зато што су отпорне на једињења хлора, флуора, азота и сумпора, која упијају и неутралишу помоћу активних твари. За једно лето, једно дрво уклони из ваздуха 25-30 кг прашине, и при том убаци у њега двоструко више кисеоника него храст исте величине, три пута више него липа, четири пута више него бор… Једно дрво свакога сата у атмосферу испушта до четири грама фитонцида којима не само себе, већ и људе штити од штетних микроорганизама, а тиме од многих болести. Када је неко о овоме мислио, тополе су сађене по улицама, у близини фабрика, па и у школским двориштима. Нису то нова знања – пре би се могла назвати древним. Тако, једно тумачење научног назива топола, Populus, који потиче још из антике, каже да су их још Грци и Римљани обавезно садили на местима где се окупљао народ, популус. Грци су оставили и легенду о њиховом постанку: Фаетон, син Хелијев, измолио је од оца сунчеву кочију да би, возећи је, доказао људима своје порекло. Но није му успело да обузда запрегу, и Зевс га је убио муњом како не би запалио читаво небо и земљу. Његове неутешне сестре богови су претворили у високо свето дрвеће што расте уз реке, јер је у реку пало тело несрећног младића. Тополе воле и рибе, и пчеле, и даброви. Људи их, осим изузетно, више не воле већ само користе, и то на много разних начина: као обично дрво, као сировину за добијање папира, вискозе, алкохола, као средство за штављење и бојење, и као лек. Лисни пупољци топола се у свим народним медицинама Европе користе као делотворна средства против инфекција, упала, алергија, која појачавају лучење мокраће и избацивање мокраћне киселине, а стишавају болове.

Поменимо на крају и јабланове јер су они, билошки гледано, иста врста. То су мушки хибриди високе, узане крошње коју сви препознајемо јер неизбежно буди осећај спокоја, склада, моћи и узвишености. У старим обичајима поистовећивани су понекад са мушким потомцима у које се полагала нада. И данас можемо да покажемо да се уздамо у своју децу, не градњом наказа од стакла и бетона, већ тако што ћемо у граду који лежи на две реке посадити много топола и јабланова.