Ових дана, када можда чешће него обично изговарамо реч „бог“, можемо успут да поменемо и богишу, величанствену биљку која управо цвета, и која је увек и свуда била атрибут богова, а међу људима – царева, краљева и свих других који су себе сматрали ближима богу од осталих. Предања о њеном настанку су разноврсна: Словени приповедају да је никла тамо где је Перун својом муњом ударио о земљу, и зато је зову перуника. Грци опет верују да се појавила где се дуга којом се опасивала Ирида, богиња-гласница, спустила на тло, те је зову ирис. Када се појавила, њеној лепоти су се сви дивили: и  птице, и животиње, и воде, и ветрови. Још отада, сваке године кад поново процвета у дивљини птице током три дана забораве да певају, а звери да лове. Ириси су сликани у палатама староегипатских фараона и древних критских владара, поштовали су их и Арапи и Јапанци, а у Европи су, након преласка у хришћанство, понекад симболисали самог Христа.

Иначе, чешће се доводе у везу са Девицом Маријом и њеном тугом за пострадалим сином. Безимене жене из народа преносиле су причу да је Марија кореном перунике излечила малог Исуса када га је болело грло. Зато је постојао обичај да се он о Спасовдану носи у цркву да се благослови, и потом се чувао, да се њиме лече укућани, пре свега деца. Ово није само празно веровање. Од најстаријих времена перуника је коришћена као лек. О њој су писали најчувенији антички и средњевековни лекари, хвалећи њен корен, заправо ризом – подземно стабло, због изузетне моћи да лечи болести дисајних органа и желудачно-цревног тракта. Велике количине прашка добијене млевењем ризома трошили су војни лекари који су након битака њиме лечили ране и подизали ратнике на ноге. Иначе, тај исти прашак је служио и као пудер, и као тзв. „пилинг“, а пре појаве зубних паста као прах за чишћење и избељивање зуба. Цвет тако узвишене аристоркратске лепоте крије још једну важну тајну: суви ризом, који је одлежао бар годину дана, користи се за добијање етарског уља префињеног мириса које улази у састав најцењенијих парфема, као што је легендарни „ирис гри“, или, преведено, „сива перуника“. Ни ово није савремен начин коришћења ириса. Веома је старо веровање да онај ко носи са собом његов ризом може да нађе своју истинску љубав. Његов прах се додавао травама које су се стављале у воду за купање, или се са лавандом и пупољцима руже стављао у врећице које су држане међу одећом, да би се привукла пажња вољеног човека.  Љубавна магија каже да жена, чији муж није равнодушан према другим женама, треба да убере цвет перунике говорећи: „Богиша мој, пођимо кући, да живимо заједно, а са нама и муж мој …“ – и да га назове по имену. Док буде држала цвет у кући, муж ће се држати и ње и куће. Тако ће цвет богова сачувати породицу – светињу која у модерном, „напредном“ друштву полако престаје да то буде.