Дошло је време четинара – сад, када је листопадно дрвеће остало без раскошних јесењих боја, они привлаче поглед својим бујним зеленилом.  Нарочито су лепи ових дана, кад снега још нема, али су им иглице посуте леденим кристалићима од хладних зимских магли. Црни борови били су можда први четинара који су у великом броју сађени по београдским парковима. И сада их има готово у сваком, само им се све мање дивимо јер изгледају тако обично у поређењу са отменијим придошлицама, на пример кедровима. Црни бор је заиста уобичајена врста, не само код нас већ и у целој Европи – расте на планинама и у низијама, воли Сунце и чист ваздух, али одлично подноси и градски смог. Може поживети и до 500 година.

Нема збора, борови су лепи, а и корисни – неки мисле: нарочито посечени, кад се њихово дрво може употребити за врата, прозоре, намештај… Међутим, живо дрво је много благородније – оно мирише, чисти, оплемењује, лечи, па чак и храни. Од младих борових иглица се справља чај, а сушене се могу самлети и користити као зачин који одлично иде уз јела од парадајза, или уз бели лук. Млади, још мекани вршци гранчица могу се јести, или се од њих са шећером, а још боље с медом, праве сирупи за чишћење дисајних путева. Мале, још неразвијене шишарке се кувају и такође прерађују у лековити сируп. Зреле семенке су такође укусне и хранљиве, али то најбоље знају птице, јер је људима тешко да дођу до њих. Међутим, семенке приморског бора, такозване пињоле, добро су познате гурманима који за њих плаћају неоубичајено високу цену. И коначно, старе, одрвенеле шишарке одличне су за потпалу. Борме, иде зима, добро је захладнело! Бора ми, видећемо да л’ ћемо се огрејати! Ко још увек залази у планине може понекад од старих брђана чути ово или нешто слично. Није то никаква грешка у изговору, још мање незнање, већ делић древне мудрости из времена када су људи и дрвеће били блиско повезани. Неки то борме или бора ми тумаче као поштовање заповести: Не зазивај узалуд име Бога својега, али могло би бити да су те узречице овде биле и много пре хришћанства, у време када је сам бор могао бити божанство, или барем његово станиште. Народне песме певају и о томе како се у борове селе душе прерано преминулих младића. Такво сеновито дрвеће се поштује, нарочито се никако не сме повредити. У Србији још увек живи неколицина борова коју локално становништво високо уважава. У Београду нема ниједног, они живе са нама само као украсни зимзелен и то само док неко не пожели место на коме расту, као што је то било у случају Пети паркић на углу улица Булевар краља Александра и Станислава Сремчевића. Очито, дрвеће више није свето, светиње се данас овде зову пословно-стамбени објекти.