Једна изрека каже да је пролеће сигурно почело тек када се једним стопалом може стати на бар седам белих рада. У београдским парковима са задовољством одмах можемо утврдити да је пролеће у пуном јеку. За овај цветић се у ботаничком речнику може наћи много лепих имена: јарко сунце, дикино око, красуљак, вртипоп, бабајања, овчица, искрица…

Научни назив, Bellis perennis, потиче од латинског bellus – леп, руски назив, маргаритка, изведен је од грчке речи која значи бисер,а енглески, дејзи, од day’s eye, што значи „око дана“. Дакле, свуда лепота, сјај, љупкост. Зато их и волимо, али постоје и људи који их мрзе. То су одгајивачи узорно зелених травњака који их сматрају коровом – освајачем. На једном форуму нека жена се жали: „Травњак уништава да је то страшно,“ и тако се у баштованским приручницима највећи број савета који се тичу беле раде углавном односе на њено одстрањивање, што обично подразумева прскање хербицидима или ископавање из корена и бацање – далеко, да не може да се врати. У граду их непрестано газе – људи, пси, па и аутомобили, али оне сваки пут поново дижу главу и с осмехом гледају око себе. Добија се утисак, каже један стари лекар, „да и не скрећу поглед, спремне да у сваком тренутку објаве своја лековита својства“. Још у Старом Риму лекари су након битке легионарима превијали ране завојима наквашеним соком беле раде. И лекари средњег века су га високо ценили. Још тада је уочено да делује слично арници, која иначе не расте у Србији, те је добила и име „трава од убоја“. Ако покушате да се путем интернета обавестите о њеним лековитим дејствима тражећи на више језика, схватићете да су она веома бројна: разни народи је различито примењују, али, кад обједините све податке видећете да чисти и лечи болести плућа, бубрега, бешике, коже и јетре, гихт, менструалне болове, мигрене и још много тога… Прошле године почетком маја у манастиру Вета код Црвене Реке затекли смо столове застрвене платнима на којима су се сушили цветови беле раде. И одмах смо попили чај који је био изврстан. Можда је то једино место где се такав чај може добити, и можда макар само зато вреди отићи у тај живописан, рајско зелени крај подно Суве планине.

Веровали или не, бела рада се једе, и свежа и кувана. У салате, чорбе и варива од мешаног пролећног зелениша додају се и листови, и пупољци и цветови. А може ли се на пијаци купити јестиви осмех?