Из паркова су већ нестали дивљи кестенови – неке су покупила деца, а већину су почистили радници градске чистоће. Међутим, још је у току сезона питомих, јестивих кестенова, којих у парковима нажалост и нема. Неколико лепих, већ великих стабала расте у дворишту Института Синиша Станковић, тек понеки се може видети на травњацима уз зграде, али има их све више у двориштима приградских стамбених и викенд насеља.

За разлику од оног парковског, овај, тзв. питоми кестен је заправо права дивља, самоникла врста – најближи сродници међу дрвећем су му буква и храст.Постојбина му је у Малој Азији и југоисточној Европи, али се проширио на цели свет. Природно расте и рађа тамо где успева и винова лоза. Има га на мањим висинама, од нивоа мора до око хиљаду метара, понекад је сам, а чешће у заједници са другим дрвећем. У Србији самоникло живи само једна од дванаест врста јестивог кестена, а излетници је могу видети на Букуљи, Космају, Фрушкој гори, па и Авали.

Кестен је величанствено, моћно и дуговечно дрво. Може живети и дуже од хиљаду година, то су задивљујућа бајковита стабла којих, колико нам је познато, у нашој земљи нема, али се њихове фотографије могу видети на интернету: најпознатији такав кестен расте на Корзици, али има их чак и у јужној Енглеској где су их пре неких две хиљаде година пренели Римљани.

Јестиви кестен цвета у касно пролеће – женски цветови се једва виде, али мушки су упад-љиви: сакупљени су у бледе ресе опојног, помало тешког мириса. Радо их посећују пчеле и од њих праве тамни лековити мед. Од лишћа богатог К витамином може се кувати чај који се може пити, а и коса се њиме може прати. Ипак, права благодет овог дрвета је у плодовима. За разлику од коштуњавог воћа, кестен садржи много угљених хидрата, мало беланчевина и гото-во нимало масти и холестерола. Има и калијума, нешто фосфора, калцијума и гвожђа. У земља-ма Средоземља плодови се суше да би им се продужио век трајања и мељу у брашно од којег се праве хлеб, колачи и каше. Зато га у Француској зову „хлебно дрво“. Кажу да одрасло дрво на погодном, осунчаном месту може да дâ и по 200 кг кестења сваке године. Ако помислимо на приморске камењаре, где има мало места за житна поља, разумећемо захвалност ондашњег живља према кестену коју је песник преточио у стихове: „Ти, племенити кестену,/ само ти дајеш довољно сељаку/ који нема ништа друго осим Сунца.“ Време печеног кестења је тек почело. Не тако давно, на улицама Београда било је много уличних продаваца који су их пекли и продавали замотане у папирне фишеке. Ништа зими није грејало као тај врућ фишек и слатки, јестиви мирис који се из њега ширио. Да ли је то време заиста заувек прошло?