„Ова биљка је нашем народу осим многих других које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је узрок тај што босиљак прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита босиљка у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина или болеће које сроднице рука струк босиљка на гроб посади“ писао је Јосиф Панчић у својој Ботаници из 1868. године. Ово и даље важи: данас у граду најчешће немамо баште са „смиљем и босиљем“, но количина расада који се у пролеће прода на пијацама сведочи да многи још увек желе да имају босиљак крај себе: као украс, заштиту, лек, зачин и обавезан део славског колача.

Постојбина босиљка је Индија где се већ хиљадама година поштује и, уз лотос, сматра најсветијом биљком. Посвећен је Вишнуу, а постоји легенда да је никао из тела Туласи, смртнице коју је врховни Бог волео и претворио је у богињу верности. Туласи отада расте у свакој кући окружена уважавањем, а убирању њених листова обавезно претходе извињење, учтива молба, понекад и мали ритуал. За узврат, она укућанима пружа божанску заштиту, чисти им енергетска тела, развија саосећање за свиме што живи, бистри ум, јача имунитет. Из Индије су га на запад понели ратници Александра Великог и тако је стигао у Грчку, на Блиски Исток, Египат, потом и Рим. Хришћани верују да је никао под крстом на коме Христ беше разапет, и да је растао на њему и онда када га је три века касније пронашла мајка Константинова, царица Јелена. По грчкој речи базилеус – цар, биљка и доби своје европско име. Европљани, осим православаца, нису толико држали до светости биљке. Практични какви су, унели су га у кухиње – пре свега италијанску и француску – јер је уочено да, осим што има пријатну арому, буди апетит и помаже варењу. Примећено је и да уништава микробе, изазива знојење, снижава температуру, олакшава искашљавање, стимулише рад мозга, отклања депресију.

Даље, подстиче лучење млека, обнавља менструални циклус, повећава полну активност, подмлађује, неутралише отрове. Човека прати и након смрти: Стари Египћани и Грци су веровали да преминуломе босиљак на ономе свету отвара врата кроз која ће ући у Рај. Индијци га стављају у уста умирућег, како би му душа отишла Богу, а Срби му га из истог разлога стављају у руке. Ми верујемо да у Рају расту руже и – босиљак, да је он најмилија Богородичина биљка коју она најрађе мирише. Зато нас енглеска средњевековна и потоња веровања да се шкорпије изводе под саксијама са босиљком и да мирис истог ствара шкоприоне у мозгу терају да се и нехотице стресемо. Замислимо ли се над овим крајње супротним погледима на исту биљку упитаћемо се нисмо ли ипак потпуно различити светови који се никада не могу стварно разумети?