Буква је сасвим обично дрво, расте у планинама, изнад храстовa, тамо где има доста киша и где је тло оцедито. Од ње се може направити леп намештај или одличан паркет, али толико је „обична“ да је углавном сматрамо добром само за огрев и за збијање шала о Босанцима са главама тврдим попут њеног дрвета. У околини Београда самоникли букови шумарци расту на Авали и у околини Бегаљице, а у самом граду срећу се тек појединачна стабла, и то веома ретко. Испричајмо сада много лепшу причу:

Ово величанствено дрво живи 200, изузетно и 300 година. Највећи познати примерак висок је целих 49 метара и има стабло пречника од чак три метра. У шуми, стабла букве су дуга и права, са узаним крошњама, док дрво које расте на осами има кратко стабло и заобљену крошњу са дугим гранама које се широко пружају да ухвате што више Сунца. Зато је хлад под буквом дубок, пријатан за одмор и – учење. Не одвећ давно, неко је посадио два стабла преко пута основне школе „Јелена Ћетковић“. Вероватно је знао да је буквама место крај школа, јер, наша реч буквар, руска буквá, што значи слово, енглеска book и немачка Buch, књига, све су добиле назив по – букви. Стари Словени, а и други народи кој
и су живели у средњој и северној Европи много векова су записивали своја предања на таблицама начињеним од букове коре. Те таблице је појело време, али се одржала реч да сведочи о прошлости.

Научно име букве, Fagus sylvestris, значи отприлике „јестиво из шуме“. Шта се може јести од обичног дрвета, упитаћете, и изненадићете се – много тога. Почнимо од почетка: млади пролећни, још готово прозрачни листови веома су укусни и богати С витамином. Осим пита и салата од њих се праве и ликери. И семенке су јестиве: То су такозване буквице – ујесен се просипају из распуклих чаура – из сваке по две. Радују им се птице, веверице и пухови, а у прошлости су им се и људи веселили. Сирове су помало горке, но печењем им се укус веома поправља. Из њих се цедило и уље које се користило за кување и за осветљење. На нашим планинама старији људи ће вам радо испричати како су некад у пролеће гулили кору са стабала да би се почестили сочном и слатком мезгом. Додајмо на крају и то да се на корењу букава насељавају неке од најукуснијих печурака – вргањи, лисичарке, млечнице, краснице… Дакле, буква је дрво које може да обухвати цео човечији живот: нуди огрев, грађу, покућство, храну, светло, хлад и у њему књигу са причама о боговима старих Словена и њиховом животу под слободним Сунцем. Да ли се такво дрво уопште може назвати обичним?