Дани када се Сунце спусти до најниже тачке на југу и када светлост најкраће траје су дани када је подземни, тзв. доњи свет најближи нашем. Верује се да тај свет има своје становништво, свог господара, своје законе, а на земљи своје заступнике, своје животиње и биљке. Једна од таквих биљака је зимзелено дрво издужене крошње које расте у парковима, вртовима и, обавезно, на гробљима. Зове се чемпрес или кипарис.

Према грчкој легенди, оно је Аполоновом вољом израсло из тела младића истог имена преминулог од туге за питомим јеленом ког је нехотице убио. Бог тада беше објавио да ће кипарис убудуће присуствовати свим сахранама, и он то доиста и чини, ево већ много хиљада година. Постојбина кипариса је Средоземље, између осталог и острво Кипар које је ваљда по њему и добило име. Пејзажи Италије, Шпаније и јужне Француске не могу се представити без њега, те се нашао на бројним славним сликарским платнима и тако се настанио и у уметности. Расте релативно брзо и дуго живи – најстарији је у Персији и има чак четири хиљаде година. Веровали или не, стубаста крошња чемпреса, висока до 30 метара, није дар природе већ резултат брижног култивисања и пажљиве селекције започете још у античко време. Око њега је увек лебдео ореол светости те је обавезно сађен уз храмове а касније и цркве. Његово мирисно дрво које не трули, у ком нема црвоточине, и које је изузетно погодно за резбарење још у раној Византији је коришћено за израду иконостаса, крстова и других црквених предмета. Феничани, Грци Александра Великог и Римљани градили су бродове од њега; знаменити Грци и Римљани сахрањивани су у сандуцима од чемпресових дасака који су сматрани вечним; у такве сандуке не улазе мољци ни друге штеточине, те су се у њима чували важни предмети… Етеричним уљима добијаним из младих изданака премазивани су папируси, пергамент и платнени завоји којима су обавијане мумије. Смолом су лечени чиреви и ране, а оболеле од плућних болести мудри лекари су слали на Крит тада познат по чемпресовим шумама. И данас се чемпрес – његове гранчице, плод и уље – користи за дезинфекцију, лечење, подстицање имунитета и јачање.

А када је Сунце најслабије, ваља запалити ватру која ће му помоћи да прикупи снагу за нови узлет ка северу. На ту ватрицу треба спустити неколико гранчица чемпреса чији ће мирис задовољити и умирити свет сенки, који ће исцелити и ојачати светли свет и подсетити нас да Стари Завет помиње чемпрес као рајско дрво, и да је он, осим што тугује за отишлима, у веровањима бројних народа, дрво младости, лепоте и благородности.