Опадоше ораси, а веверице, вране и људи су их већ покупили, и вероватно би сви могли да се сложе око тога да овогодишњи род и није био баш обилан. Они који су остали кратких рукава би можда требало да знају да ораси нису усамљени у своме роду латинског назива Juglans и да у Београду расте бар још једна врста дрвета која рађа орахе, а којима је управо сада време. Они истина на први поглед и не подсећају на то што јесу, јер падају заједно са дебелом зеленом љуском тако да личе на зелене лоптице, нешто мање од тениских. Али, орах је унутра, што се види тек када се уклони зелени омотач, који, да упозоримо, интензивно боји руке.

Орах о коме говоримо је такозвани црни орах, баш онај који је пре пар година постао веома интересантан свима који су куповали прилично скупе препарате за чишћење паразита из јетре. Потенцијалним купцима је представљан као егзотични Американац, но нико од трговаца не рече да је у Европу пренет још давне 1629. године и да расте широм старог континента, између осталог и у Београду. Изрека да „нико није слављен у своме селу“ свакако не важи за црни орах, јер је у Америци то изузетно цењено дрво. Стабла која дају тврду грађу прелепе тамне боје коштају хиљаде долара свако, и зато специјалне службе воде рачуна да се она не краду и не пустоше природни насади. Ова стабла су и извор изврсне намирнице: ако се избуше у пролеће пре листања, из њих се, као и из бреза, цеди сок чијим се укувавањем добија густ слатки сируп сличан јаворовом, од кога се разликује, између остаог, и знатно вишом ценом.

Ни плодови нису мање цењени: имају богат укус, много пунији од укуса „обичних“ ораха, те се додају сладоледима, колачима, питама, салатама – свуда где треба да се осети њихова раскошна арома. Американци сигурно знају зашто се око њих труде, јер се свакако не би тек тако бактали са коштуњавим плодвима који се из дебеле, тврде љуске ваде посебним чачкалицама налик онима којима се вади месо из клешта ракова. Млади амерички орашчићи се, после кувања у неколико вода, стављају у туршије које се сматрају деликатесом. Њихово уље се сакупља са површине воде у којој се кувају ораси у љусци, оно се меша са другим, блажим уљима и користи у кухињи. Да поменемо и ону зелену љуску, које се наизглед треба ослободити. Никако то не чините: она се може употребити за бојење тканина, али и косе (коју успут лечи и јача), као сјај за обућу, може да из ормана и просторија отера мољце или буве од кућних љубимаца. Њен сок је одлична боја за дрво, па и изврсно мастило. Коначно, одваром од ње из јетре и црева се избацују горе поменути паразити. А када следећи пут усхтеднете да шутирате пале орахе, будите боси, јер ћете тако потаманити гљивице на стопалима. Време је топло и зато напред, босоноги Београде!