Чак и када је година сушна попут ове у којој лишће вене на дрвећу и пре него што промени боју, последњи дани октобра су право време за причу о живописној породици јавора. У нашем граду живе њени бројни представници из читавог света и некако у ово време га улепшавају разноликим лишћем блиставих јесењих боја. Јавори иначе расту на читавој северној полулопти. Има их око 150 врста које се могу поделити на три велике групе: северноамеричку, далекоисточну и европску. Американци се могу описати као велики и складни, а диче се задивљујуће раскошним јесењим одорама у жутим, наранџастим, црвеним и љубичастим тоновима какве Европа нема прилику да види.

Међу њима је и слатки јавор који даје сок што се прерађује у хранљив и укусан сируп. Јавори са истока Азије су малог раста али складног и правилног облика, а лишће им је најчешће дубоко усечено и јарко обојено не само у јесен, већ и преко лета. Уз трешње и борове обавезни су чланови сваког јапанског врта. Европски јавори су малобројни, али изузетно јаки и корисни. Овде су најчешћи бели и горски јавор који су убрајају се у најтврђе, најиздржљивије и најнезахтевније међу великим дрвећем. Лепи су и у пролеће: цветови су им зеленкасти и стога не превише упадљиви, али има их много, и заправо су веома лепи. На њих радо слећу пчеле – јаворов мед је светао, мирисан и пријатног укуса.

Мада су поникли у чистој природи, јавори добро подносе загађени градски ваздух и со, зато их тако често користе за дрвореде дуж градских улица које се зими посипају сољу. Њихово светло дрво прерађује се у паркет и намештај, али је веома значајно и за уметност јер се од њега традиционално праве делови племенитих и скупих музичких инструмената: виолине, виоле, гитаре. За негдашње Србе јавор је био веома важно дрво: у прастарим митовима понекад се среће као космичко дрво, дрво живота, а само посебне јединке таквог изузетног дрвета могле су да послуже за израду инструмента који је певао о настанку и судбини света. Тај инструменат биле су гусле које су и до данас остале јаворове.

Ми свакако нисмо Корејанци који крајем октобра празнују дан овог дрвета кад масовно одлазе у планине где, веровали или не, у редовима стрпљиво чекају да се испну на врхове како би се одозго дивили шумама у ватромету боја, па ипак и овде се ујесен могу видети људи како застају под јаворима и посматрају опало лишће које краси улице све док их брезове метле не покупе и камиони градске чистоће не однесу незнано куда.