„Постоји једно дрво што расте у Бруклину. Неки га зову Небеско Дрво. Ма где да му падне семе, из њега израста дрво које се бори да стигне до неба. Оно ниче из хрпа песка и заборављених гомила ђубрета, помаља се између решетки на подрумима. То је једино дрво које расте на малтеру. Раскошно је…опстаје без сунца, воде и, наизглед, земље. Сматрали бисмо га лепим кад не би било тако често…“ Ово је почетак романа из 1943. године, по коме је касније снимљен и филм који смо волели да гледамо. Дрво о коме је реч расте и у Београду. Овде га нико не сматра небеским: напротив, сви га гледају попреко, као непожељни урбани коров. Ботаничари га зову пајасен или брезорест, а сви остали кисело, или чак и смрдљиво дрво.

Потиче из Кине и Тајвана, где се и данас користи за исхрану свилених буба (гласовиту шантунг свилу преду гусенице које се хране његовим листом). На Далеком Истоку се помиње у многим древним па и савременим медицинским списима као лек за многе тегобе, од менталних болести до ћелавости. У Европу је стигло релативно касно, 1740. године, када је један француски језуита из Пекинга послао његово семе у Париз своме колеги, који је десетак година касније даље проследио семе власнику једног егзотичног врта у Енглеској. На старом континенту је сађено најпре као украсно дрво. Постојала је намера да се и ту употреби за узгој свиле, али се од тога из непознатих разлога одустало. У сваком случају, неко време је било поштовано и стручњаци су топло препоручивали његову садњу, а онда су се сви окренули против њега. Кисело дрво, задивљујуће скромно у погледу услова за живот, веома отпорно на све недаће сем на дубоку сенку и поплаве, трпељиво према временским непогодама и готово свим загађивачима градских средина, бодро и брзорастуће, захваљујући управо тим својим врлинама показало се као насртљиви освајач. У Београду се види готово свуда, а на појединим местима начинило је већ и живописне шумарке. С обзиром да је складног изгледа, то би му се и опростило да није напустило град и кренуло у природу, да потискује друго, аутохтоно и мање жилаво дрвеће. Борба да се сузбије и чак искорени, није ни мало лака. Семе ниче где год да падне а нове младице расту из пањева, чак и из делова исечених коренова. Тако му је наденуто ново име, супротно оном с почетка ове приче: дрво из пакла.

Са обзиром да чисти град тако што усваја тешке метале из земље и лишћем упија сумпор-диоксид из ваздуха, да обраста неприличне гомиле заборављеног шута и да краси рушевине Генералштаба у улици Кнеза Милоша чинећи их мање застрашујућим, бар би ми Београђани могли да понекад са мање мржње и чак захвалношћу погледамо ово заиста чудесно дрво.