На Неимару, у улици Интернационалних бригада 76 налази се кућа која је заправо прва београдска грађевина подигнута у модернистичком стилу. Сада је заштићена законом, а далеке 1929. године ју је пројектовао и потом у њој са породицом живео архитекта Милан Злоковић. Непосредну близину куће красе два велика дрвета која су ту сама од себе изникла, вероватно из семенки које су донеле птице. Људи их нису одбацили, напротив, штитили су их и неговали као прави дар са неба. То дрвеће припада врсти која се зове копривић а која није део нашег поднебља, те нам је и сам њен назив непознат. Копривићи су овде донесени ради садње у парковима, а постојбина им лежи јужније, у Медитерану.

У приморју бивше нам заједничке државе и у његовом залеђу има га много више, тамо га зову још и костела или кошћела, а нарочито му се радују деца, због слаткастих плодова којих још увек има на гранама, а који се могу пробати и овде, већ првог викенда, на пример на ободу стазе под спомеником Незнаном јунаку, или на пољани под Белим багремом на Звездари.Плодови личе на црне трешње, слатки су и јестиви, али неиздашни, јер се под корицом и веома танким усплођем налази велика коштица. Мањак јестиве масе надомештен је богатом аромом која призива слику топлог јесењег мора. У литератури се може прочитати да се плодови могу и кувати, али то вероватно нема много смисла, осим ако се жели добити само мирисни напитак. И лишће (које мало подсећа на листове коприве, отуда и име дрвета) и плодови се користе као лек. Одвар смирује и јача желудац, смањује обилна менструална крварења и јаке грчеве, лечи дијареју. Кора даје лепу жуту боју за тканине, а тврдо дрво је веома погодно за резбарење. Углавном се сматра да је ово касно воће оно што се у антици називало лотосом, а што су на острву лотофага пробали Одисејеви морнари и заборавили на чежњу за кућом. О њему су писали још Херодот, Диоскорид и Теофраст, који приповеда да су се, током једног похода на Картагину, римске легије неколико дана храниле само копривићем, јер им је био пресечен довоз хране. Отада па све до данас воле га сви који су га пробали.

Ове године на кући Злоковића спроведени су обимни радови у циљу обнове и продужења њеног трајања. Син пројектанта и првог власника, професор и академик Ђорђе Злоковић који данас ту живи са супругом, током радова нарочито се старао да стабла копривића остану поштеђена. Ако и будући власници буду тако благонаклони према њима, можда ће успети да доживе дубоку старост од пуних 400 година. Пожелимо и кући у којој станују ови увиђајни и племенити људи да бар исто толико поживи и улепшава наш Београд.