Ових необично топлих дана увелико цветају крокуси који својом љупкошћу и јарким бојама просто терају пролазника да стане и мало ужива: у баштама и на травњацима ничу у групицама и просто сијају мноштвом пехарастих жутих, љубичастих или плавих цветова. Припадају фамилији перуника, али представљају засебан род са готово сто врста, од којих петнаестак самониклих расте код нас. Њих сада можете видети рецимо у Делиблатској пешчари и Вршачким брдима, а има их и у високим планинама где ће се појавити тек почетком маја. Одвајкада расту у јужној Европи, северној Африци и предњој Азији, све до Персијске висоравни.

Људи су их познавали и користили одвајкада: пре чак 50 хиљада година пигментима добијеним из њих бојили су цртеже на стенама у северозападном Ирану! Много касније древни Сумерци су користили крокусе као састојке у лекаријама и чаробним напицима. Са одгајањем и одабирањем започето је већ у бронзаном добу, највероватније на Криту или можда у Месопотамији. Том култивацијом произведена је чудесна биљка шафран која се, сасвим оправдано, зове и „златни зачин“. Још су стари Минојци трговали том драгоценошћу, а и насликали су је на фрескама у Кнососу и на Санторинију. Грци не би били то што јесу, да нису оставили и легенде: по једној, крокус је никао из крви младића истог имена кога је пријатељ, гласник богова Хермес нехотице убио; по другој, млади Крокус и нимфа Смилакс су се толико волели да се никад нису раздвајали. Када је боговима досадило да их гледају тако нераздвојне, младића су претворили у цвет а нимфу у бодљикаву пузавицу данас познату под именом сарсапарила.

Сваки цвет крокуса има по три тамнонаранџаста тучка, и они су ти који чине целу биљку посебном. Сакупљају се, суше и продају као зачин, лек, и што шта друго. За килограм je потребно више од 150 хиљада цветова, и зато је шафран веома скуп: некад се плаћао једнаком количином злата. Остало је забележено да су га стари Египћани користили за парфеме, да се, освојивши Персију, Александар Велики купао у њему да залечи ране, да је Клеопатра исто радила да би одржала кожу младом, да су богати Римљани њиме бојили одећу. Касније је то чињено и на француском двору, а у Београду су се њиме у жуто бојиле клозетске даске. Вратимо се цвећу: 1560. године прве луковице крокуса су из Цариграда пристигле су у ботаничку башту у Лајдену, у руке Клузиуса, истог човека који је отпочео и производњу лала. Убрзо потом појавили су се „улепшани“ баштенски крокуси. Нису, као лале, изазвали хистерију, али су ево до данас остали са нама да улепшају крај зиме и подсете нас на све оне будуће наизглед сићушне блиставе тренутке божанских боја који ће нам и ове године учинити живот могућим.