„У цвету нешто снажно пуче и он се отвори. Била је то заиста лала, сад се добро видело. А усред цвета, на зеленом стубићу, седела је малена двојчица, нежна и љупка.“ Овако је Андерсен створио своју Палчицу. Неочекивана, дуго прижељкивана драгоценост скривена у срцу цвета који је као ни један други очарао Европу такорећи истог тренутка када се у њој појавио.

Много пре тога лали су се дивили песници Персије. Један од најславнијих, Хафиз, тврдио је: „Чак ни сама ружа не може се поредити са њеном девичанском лепотом.“ Исток је вековима био занесен овим цветовима које је у приповеткама што их је приповедала Шехерезада садио по рајским вртовима и удељивао им чудесне моћи. Нарочито су били омиљени у Отоманској империји, у доба њеног највећег процвата, које се, не случајно, понекад назива и „временом лала“.

Негде половином 16. века посланик аустријског императора у Цариграду угледао их је у башти турског султана. Купио је известан број луковица и однео их у Беч, где су доспеле у Ботаничку башту. Управник баште био холандски ботаничар, Барл дер Екле, у историји лала познатији као Клузиус. Шта је даље било, јасно је готово свима. Лале су ускоро доспеле у краљевске вртове, али то није било ништа у поређењу са правом хистеријом које су изазвале пар деценија касније, када су се из Лајдена прошириле Холандијом. Ни један други цвет никада није био предмет таквих страсти и узрок толиких невероватних догодовштина. Холанђани, по природи хладнокрвни и прорачунати трговци, уочили су интерес за куповину луковица у околним земљама, те су почели да узгајају лале и стварају нове сорте најразноврснијих боја. Нешто се ипак отело контроли. Интересовање се претворило се у јединствену, својеврсну националну манију која је запамћена и у историји где је заведена као „тулипоманија“. Потрајала је свега неколико година да би се на крају нагло стишала драматично изменивши животе огромног броја људи.

Иако су постале симбол равничарске Холандије, лале су пореклом из планинских крајева где су пролећа дуга и хладна, а лета кратка и сува. У Београду, где је клима топлија, луковице лала зато треба полагати до 30 цм дубоко у земљу. То ће им обезбедити изолацију од врућина, а то ће опет омогућити биљци да развије велику луковицу из које ће се наредног пролећа појавити цветна биљка.

Лале су и овог априла украсиле Београд. Има их у парковима, пред јавним зградама, на пијацама и у вртовима где су их посадиле брижне руке поштовалаца лепоте. Ако вас не мрзи, посадите и ви, макар у саксији на прозору или тераси неколико лала које ће цветати следећег априла. И не заборавите да завирите у сваку: можда ће у неку навратити, одмора ради, Палчица Маја, сићушна краљица цвећа.