Пре ораха и кестенова, на земљу су се просули лешници. Котрљају се углавном у двориштима јер их по јавним травњацима такорећи и нема, осим на Ташмајдану где је, уз Булевар, посађен један ред. У понеком парку види се мечја леска – дрво које отрилике у исто време рађа лешнике у чупавим капама, али ни њих нема довољно. То је права штета – радовале би се и зверчице и птице, и бубице. Неки педантни Ирац избројао је да ондашњи грмови леске представљају извор хране и станишта за чак 73 врста инсеката. Није нам познато да ли је неко овде спровео слично истраживање, али знамо бар толико да их једу веверице, а волимо их и ми, људи, нарочито у слаткишима. То готово сигурно нису домаћи лешници, јер се плантаже лешника код нас подижу тек у задњих пар година: они из чоколада, сладоледа и са пијаца највероватније су сазревали негде под Кавказом или у Туркој која годишње убере чак 625 хиљада тона или, три четвртине светске производње.

Лешници су одувек сматрани извором среће и здравља: садрже много гвожђа, калијума, калцијума, бакра и витамина Б и Е, беланчевине, угљене хидрате и до 60% укусног и лековитог уља које се препоручује нарочито дијабетичарима и које се користи у козметици и фармацији. Као храна, лешници помажу код малокрвности, артериосклерозе, реуматизма, упале вена, јетре и бурега, капиларних крварења, као и многих болести нервног система. Подстичу рад имуног система – убрзавају стварање антитела и опоравак после оперативних захвата и тешких инфективних болести, подстичу раст и физички развој деце.

Келтска традиција леску поштује као биљку знања – по њој, лешници су оличење мудрости сакривене унутар затворене тврде љуске. Дакле, Келти су веровали да људи, а нарочито деца, да би се умудрили треба да једу лешнике. И наш народ верује да је леска дрво знања, али то уверење пре везује за сам грм него плод: магијска моћ лескове шибљике је задивљујућа – она штити од грома, њоме се може отерати или убити ђаво, човек претворити у животињу, стећи немушти језик, а понекад богме и мртвац оживети.

Школска године већ увелико тече, а ђаци, свесни својих права и подстакнути топлим временом, као да се опиру поновном враћању свакодневним радним обавезама. Веома тешко ће се поново прихватити уџбеника, поготово јер је из школа прогнано магијско педагошко шибање лесковим прутом којим се знање напросто утеривало у дечје главице. Можда би Министарство просвете, које ове године деци купило уџбенике, могло још мало да се отвори и пошаље све основце на неких месец дана у Ирску, да једу лешнике, па шта кошта да кошта…