Месец јун у Београду је сасвим посебан. Таквим га не чине људи, њихове замисли нити дела, већ дрвеће, заправо липе. Време њиховог цветања – а то је јуни, једини је период у години када се може рећи да град мирише. Опојан, смирујуће слаткасти липов дах не могу угушити ни издувни гасови на најпрометнијим раскрсницама. Липа има највише у дрворедима у ширем центру града, али и у парковима, на јавним површинама, у баштама. Ресторан „Липов лад“ се налази на углу улица Гвоздићеве и Булевара краља Александра, по њему је добио назив цео крај, од Брегалничке до Лиона. Старе кафане ту одавно нема, сменила ју је нова, али су остале липе под којима се и данас седи.

Много горе прошле су липе са Врачара које су у недавном налету модернизације нестале заједно са старим кућама, двориштима, кафанама. Данашњи неимари, заправо бизнисмени похлепни да сваки квадратни дециметар грађевинског простора претворе у тржишну вредност с уносном ценом, пред својим улицканим зградама нису пожелели да сачувају понеко старо дрво или да уместо њега засаде ново. Сви смо ту много изгубили, не само кукавни станари. Најпре у хладовини, свежини и кисеонику: липе природно расту у шумама, чему су се прилагодиле бујним крошњама са веома густим лишћем и зато нам је лети под њима тако пријатно. У народним веровањима која нису пусте празноверице липа се сматра дрветом среће – због тога сватови пред кућом најрађе остављају барјаке на липи, као и светим дрветом – зато се сади уз цркве, а од њеног дрвета се израђују крстови и на њему сликају иконе. И пре преласка у хришћанство, Срби су своје идоле изрезивали у липовом деблу. Из њега се изводила жива ватра, лек за многе болештине које су нападале људе и стоку.

Чај од липовог цвета лечи прехладе, кашаљ, грозницу, упале, висок притисак, мигрене, подстиче знојење и мокрење, смирује. Купањем у води којој је додат тај чај лечи се хистерија. Одвар од младе коре лечи упале хемороида и стишава реуматичне болове. Угаљ од липовог дрвета узима се као лек за поремећаје варења и, специфично, за упале и отоке, те се њиме лечи и целулит. Највеселије је ипак то што се сасвим младо лишће може јести као зелена салата, а у оно мало крупније, могу се чак и завити сармице. У Француској, за младенце се спрема се посебан сос од липовог цвета. Некад Чехословачка, а данас и Чешка и Словачка липу сматрају „својим“ дрветом. Које ли је НАШЕ дрво?