До сада смо говорили о много биљака које расту у Београду, и готово смо код сваке напоменули да се између осталог може и јести. Да их све сакупимо, имали бисмо од чега да направимо богат и маштовит ручак. Но, како се мало које добро јело кува без лука, ипак би требало да кажемо да се и лук може наћи у граду, и то више врста.

Најпре поменимо сремуш који се већ одомаћио на нашим пијацама. Сви који су га пробали знају да је то заправо дивљи сродник белог лука. А оне који дубоко верују у лековита својства белог лука и његову моћ да одгони белести, вештице и вампире треба потсетити да је гајење те чудесне биљке отпочело пре више од седам хиљада година и да је за то време он сигурно изгубио велики део своје исконске снаге. Сремуш је његов самоникли оригинал, још недодирнут, дакле и неискварен људском тежњом ка „савршенијем“… У односу на бели лук он има многоструко више активних супстанци и то управо оних које снижавају холестерол, крвни притисак, спречавају згрушавање крви. Шта више, у сремушу има и много тога чега у белом луку нема, а уз то мирисом много дискретније одаје своје присуство у управо поједеном ручку. Напоменимо да се осим листа једу и подземна луковица и цвет који на пијаце практично не доспевају. Сремуш расте у шумарцима око Београда, има га и на Кошутњаку, али се сасвим лепо снашао и у башти једне старије госпође са Карабурме која воли да га у свако доба има крај себе. Искуство каже да се одлично слаже са ружама и шаргарепом, а никако са лептирњачама: детелином на пример… У старим временима китице сремуша остављане су над вратима и прозорима ради одвраћања злих духова, а данас кажу да луковица која се чува у кући прочишћује енергију и благотворно утиче на физичко и психичко стање укућана.

У васцелој Европи, па и у београдским шумицама – миљаковачкој, звездарској или бањичкој на пример, а понегде и на травњацима, у виду бусенова плавичасто зелене траве расте лук влашац који укусом више подсећа на црни лук. Веома је ситан, те се не чупа, већ се само зелени надземни део отсеца, фино сецка и као зачин додаје јелима од јаја, павлаке, грашка, кромпира, меса… Одличан је такав какав је, али је људска потреба за побољшавањем створила и домаћи влашац са блажим укусом и лепим љубичастим цветовима. На крају, поменимо и бридасти лук који се може наћи на песковитом земљишту Новог Београда и насипима уз реке. Он стасом и лепотом подсећа на прави правцати празилук, само што је нешто мањи и тврђи. Укус му је подједнако добар, ако не и бољи, а уз то почетком лета цвета веома лепим цветовима због чега се углавном гаји као украс, а не поврће, што је велики пропуст. Нашло би се у Београду још лукова, али и са ова три пролећни ручак може да почне!