У децембру је свима јасно да је сезона грожђа већ одавно прошла, но управо тек сада, после првих мразева у београдским парковима доспева за брање једна друга, мало позната врста грожђа – тзв. орегонско грожђе. Оно сазрева на прилично честом украсном зимзеленом грму научног назива Mahonia aquifolium који, наравно, нема никаквих сличности са виновом лозом, и који је заправо амерички рођак европске жутике о којој смо недавно говорили. Густе гроздове тамноплавог воћа превученог беличастом скрамом упркос њиховој јестивости и упадљивој лепоти углавном конзумирају само птице, док их људи готово и не примећују, вероватно зато што, потпуно погрешно, претпостављају да су отровни.

Постојбина махоније су западни крајеви Северне Америке, од Аљаске до северне Калифор-није, где она самоникло расте на планинским падинама, често у заједници са четинарима. Име је добила по Бернарду Мак Махону, ботаничару с краја 18. и почетка 19. века, аутору првог каталога северноамеричких биљака и чувару ботаничке збирке коју беху прикупили славни истраживачи континента, Луис и Кларк. Пре тога, домородачки народи су махонију као храну и као лек познавали стотинама и хиљадама година. У рану зиму прикупљали су плодове за храну. Они се могу јести свежи, сушени или кувани, нарочито су укусни као додатак житним кашама или муслију, а осим тога, прерађују се у сок, желе, вино. Делују као благ али поуздан лаксатив. Фини бели прах који се види на њима није њихов интегрални део, то су квасне гљивице које узрокују врење, тиме и претварање сока у вино, али се могу искористити и као квасац за теста, много блажи према цревној флори од куповног на који смо навикли. Индијанци су од коренова приправљали тоник који је отклањао изнуреност, умор, губитак апетита. Корен иначе садржи горки алкалоид берберин који сâм уклања упале, тамани бактерије и сузбија туморе, а недавно је у њему откривено и чудесно једињење 5-МХЦ које снижава отпорност микроба према другим антибиотицима. Екстракти махоније се користе за чишћење крви, лечење екцема, псоријазе, сифилиса, неких врста реуме, акутних и хроничних упала желуца и црева. Њима се испирају уста и грло, а у блажем раствору и очи. То није све: из махоније зналац може да добије читаву палету дивних природних боја: плодови дају тамно зелену, љубичасту и тамномодру, корен златножуту, а листови зелену боју. Они могу послужити и као зимски празнични украс: лепи су и сјајни, подсећају на свето дрвце, врсту зимзеленог храста који је препознатљиво обележје новогодиш-њих празника. Махонија мало тражи, а много пружа: ако то што даје не узму људи, узеће пчеле и птице, те се у њихово име овде захваљујемо Градском зеленилу за грожђе из Орегона.