Ових дана поново ће нас гађати из ваздуха. Неће то бити баш право бомбардовање: око нас падаће ораси, а бацаће их вране и свраке, и то не из облака већ са кровова и високог дрвећа. Не циљају оне на наше главе, већ на асфалт и бетон, да поломе тврду љуску и потом у сласт поједу хранљиво језгро. Паметно, нема шта. Можемо се чак упитати да ли су те птице постале тако домишљате управо зато што воле орахе. Јер, зна се да они хране мозак, штите га и повољно делују на његов рад.

Посматрана одозго, наборана полутка ораховог језгра подсећа на велики мозак, а данас већ и наука доказује да древна мудрост по којој се слично храни или лечи сличним није пука бесмислица. Када смо већ код лечења, они који орахе виде само као пожељни додатак колачима требало би да знају да се у народним медицинама многих народа користе и лист, млади орашчићи, зелени омотач плода, кора корена, чак и дрвенаста преграда између полутки језгра, која, веровали или не, тамани бактерије, јача штитну жлезду, чисти крвне судове у мозгу, лечи главобољу, дијабетес, колитис, пролив, полипе, коњуктивитис… Из једног килограма плодова може се исцедити чак пола литре укусног и лековитог уља које се користи у исхрани, лечењу и у козметици, а у неким веома отменим ресторанима може се пробати и папрено скупа ракија од ораха.

Орах потиче из умерено топлих крајева предње Азије и Југоисточне Европе, где се користи и цени од памтивека. Херодот беше записао да су вавилонски свештеници бранили обичним људима да једу орахе, јер се и тада сматрало да благотворно утичу на умну делатност, а ниједној држави никада није био потребан самосвесни пук (у наше време то се регулише телевизијом и бесмисленим школским програмима). У античкој Грчкој и Риму орах је био храна небесника: називали су га „жиром богова“, а то говори и научни назив врсте: Juglans regia, што би се могло превести као „царски Јупитеров жир“. У религији Срба, бар по Чајкановићу, ораси су припадали подземном свету, т. ј. духовима предака, одакле потиче обичај да се о Бадњој вечери и Божићу бацају у ћошкове и у оџак, или под праг, приликом увођења младе у кућу. Верује се и да га не треба садити у непосредној близини куће, наводно и због тога што лучи некакве супстанце због којих биљке под њим не расту. Ово није сасвим тачно: на пример лук, бели лук и шумска јагода сасвим добро се осећају под орахом, а исто тако и сви они паметни Београђани који у свом дворишту нису посекли орах и који под њим лети сачекују госте, а у јесен лековиту зимницу која пада са његових грана.